Просветни гласник

544

ЦРОСВЕТНИ ГДАСНИК

Да се види како је стил ове књиге нејасан и тежак ми наводимо ове иримере: Говорећи о Љубибратићу на стр. 8. писац вели: „то он није нн тајио од мене све жеље. које су биле колико племените и чисте, толико патриотске и српске, зато и вељу да сматрам за дужност изнпјети у правој слици више његову душу и срце, него ли његова дјела и радове, јер за оаисати све то треба више времена, доста сгрпљења, а што у своје време треба учинихи" ц т. д. На стр. 25. о Мехмед Аги иаши вели: „сиремао се за освету своме и народноме диндушману, који је на нечувен начин са мандатом бездушних дииломата дошао у Босну и зашо у Херцеговину, не да их усрећи, пе да им помогне, но да им одмогне, не да их прссвијетли, но да им зубљу аравде угаси" и т. д. Па и тврђење о султану Абдул Хамиду показао се погрешно. Он пише: „како је на челу Турске са младим идејама стао мудри, племенити и витешки султан Абдул Хамид, који се умео узвисити над собом и пружитп народу своме руку, нрокламовати устав, једнакост и равноиравност" и т. д. И описи борбе, који се налазе у овој књизи, само су поменути без потребних детаља и живих слика којима се најјаче утиче на осећања и деце и омладине. На нослетку у књизп има приличан број штампарских, а по где која и граматичка грешка; па и хартија и слова нису лепи. Према свему овоме мишљења смо, да се ова књига не може препоручити за иоклањање о испитима ученицима основне школе, а може за књпжнице основних школа, јер би се учитељи могли корисно послужити материјалом, који се у књизи налази. Молимо Главни Просветни Савет, да и овом приликом прими уверење нашега одличног поштовања, 20 маја 1909 год. Мид. Вукнћевик, Београд. про®. Мих. Јовић, учитељ Према овом реФерату Савет је дао мишљење: да се штампана књига г. Томе II. Ораовца: „Три знаменита Херцеговца" не може препоручити за поклањање о испитима ученицима основних школа већ само за књижнице основних школа. Г.г. Вукићевићу и Јовићу на име награде за реФеровање о овој књизи одређено је свега (40) четрдесет динара. XII Саслушан је реФерат г.г. д-ра Чедомиља Митровића, ванредног проФесора Универзитета, Светислава Максимовића, проФесора I београдске гнмназије, и Михаила Станојевића, учитеља из Београда, по молби г-ђице СоФије Бранковићеве, учитељице у пензији, која је молила да се врати у учитељску сдужбу. Према овом реФерату а из разлога што молитељка није свршила целу вишу женску шкоду, што је зашла већ у године и што је прошле године Главни Просветни Савет донео већ о њој одлуку да се не може вратити у учитељску службу, — Савет је дао мишљење: да г-ђицу Бранковићеву не треба вратити у учитељску службу.