Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

1045

иа одмах нредузима електролиза и затим проучавају водоник, кисеоник ит.д.); 1|бШ:а(1. <1. Сћенне V. ЕћеИид (опет препоручен уџбеник за немачке реадне школе) и т.д. и т.д. У нашој књижевности тако је исто урадио и г. С. ЛозаниЛ у својој Хемији за сред. школе, отпшавши још и даље, те је истовремено изложио и елекролизу соне киселине (водени раствор) и амонијака — тел&, која су за већину ученика потпуно пенозната. Понављамо : не само у толиким страним, пего ето и нашим уџбеницима почиње се експериментом којим смо иочели и ми! Електролиза воде тако је инструктиван пример за хемијско разлагање, да ће то, без обзира на суштину процеса, бити за већпну наших наставника можда стално први и најподеснији оглед којим ће уводити ученике у хемију! То је, уосталом, и данас случај и писцу ових врста нознато је н. пр. да чак и један од потписника реФерата (трећи) поступа у својој школи на исти начин. Нема сумње, електрична струја у овом огледу не разлаже непосредно воду већ ту бпва познати секундарни процес, у коме главну улогу игра сумпорна киселина. Али шта то смета самој појави разлагања? У хемији нема много тако елегантних, тако лаких експеримената с разлагањем, да би требало бежати од једног овако лако изводљивог. Електролиза воде није овде, као ни у другим уџбеницима, наведена да се њоме улази у теорије електролитичне дисоцијације или хипотезе, које могу имати места тек на вишем ступњу наставе. Ми смо овај експерименат као први хемијски експерименат усвојили сједнестране баш с обзиром на ученичко знање, а с друге стране и зато што нам он, као и они иза њега, даје могућности да одмах приступимо ироучавању тако важних елемената, као што су кисеоник и водоник. И шта је природније него извршити електролизу воде, т. ј. доћи до два састојка, изврпгити анализу живиног оксида, дакле опет доћи до два састојка, и онда генералисати појав и дати појам о елементима, да би се могло говорити о споју, о смеси, о спајању елемената, и законима, који владају при спајању и разлагању? Главно је да ствар буде изведена консеквептно, а то, чини нам се, не може овде доћи у нитање. Свакако, врло је рђава сведоџба за тачност мисли у овом реФерату, кад ее баш поводом ове ствари износи да уџбеник није водио обзира ни о ученичком знању ! Међутим, електролизу воде познују учоници још из III разреда гнмназнје и у сваком уџбенику Физике (а Физика се учи пре хемије, у III разреду) она се третира као уедан обичан физички аојав! Од куд се дакле онда могло казати да је овај експерименат наведен „без обзира на ученичко знање"? И ако би се стало на гледипгге реФерената, шта ли би се онда имало тек рећи о таквом поступку г. Лозанића, кад се зна да су и електролиза соне киселине и електролиза амонијака не само „врло компликовани појави". већ у истини и тешко изводљиви? — У место да се сматра као врлина што један уџбеник хемије приступа ироучавању хемијских појава, понављајући један експерименат, који је ученицгша веЛ иознат из физике, проглагиава се да је такав поступак „без обзира на ученичко знање" и да се „у добрим уџбеницима не почиве таквим неразумљивим примерима'''.}