Просветни гласник

96

Уз то, наши разреди су покаткад препуни. На нослетку, школа је једна вештачка средина, где стварни живот не улази. Школа, то је неоспорно, јесте једна вештачка средина. Ади зар није нсто тако за све видове наставе? Зар проФесор Физике, хемије, историје и геограФИЈе није приморан да надокнађује стварност цртежима, сликама, и још чешће усменом представом? (Ми ћемо видети доцније какву корист настава језика може извући из ове две врсте поступака.) Зар проФесори других предмета немају пред собом, као ми, многобројне слушаоце ? Покаткад се ишло дотле да се тачно израчуна број минута који, под оваквим условима, долази на сваког од наших ученика. То је чист софизам: настава није правило тројно. Наставник заистински достојан тога имена ради уз суделовање свију својих ученика у исти мах. Непрекидна испитивања, вежбања. у хору осигуравају сваком детету стварни део наставе. Али што се, изгледа, нарочито заборавља, то је да је, у добу кад деца иочињу изучавање језика, у навршеној десетој или једанаестој години, њихова интелигенција већ сасвим Формирана; у том по. гледу, школска настава има над природним учењем огромно преимућство. Колико времена дете у првим годинама остаје муцајући један накарадан језик, неразумљив и самим лицима што су око њега? То долази најпре од тога што његови гласни органи нису извежбани. У добу од 10 година, на против, покрети ових органа постали су сасвим гипки, и, у већини случајева, наставник може постићи од прве готово савршену репродукцију звукова које изговара. Али спорост развијања језика код детета у најранијим годинама долази и из .једног другог узрока: то је спорост с којом се стварају и развијају његове идеје. Најодличнији психолози и физиолози нису сматрали за недостојно труда да испитују кроз брбљање дечје шта се збива у њиховом мозгу. Тен, понаособ, нрича следећи врло занимљив Факт. Једна девојчица од две и по године имала је о врату једну амаЈлију; били су јој реклп: „То је Бога". Једнога дана, седећи у крилу свога ујака, она му узима монокл који виси о једној врпци и каже: „То ,је ујкин Бога" 1 . Другим речима, код више предмета са заједничким карактерима, детету у раном детињству падају у очи особине којима они наличе једни на друге; што оно губи из вида, то су стране којима се они разликују једни од другчх и који чине индивидуалност свакога од њих. Код детета од 10 до 11 година, напротив, предмети су јасно одвојени. У тим годинама, дете има сасвим тачне представе, не само о стварима које има непосредно пред очима него чак и о стварима ^даљеним и прошлим. Додајте томе да оно има сваковрсне апстрактне

1 Тен, 0 Иптелигенцији.