Просветни гласник

наука и настава

105

тој збрци. Она ће поетићи тај диљ износећи детету визије најпре усамљено, затим показујући му исте визије усамљене у аиховим променљивим сгањима, да би лх на послетку спојила с потпуним кругом наших других знања". Што Песталоди каже о васељени мора бити истинито за сваки део васељене, према томе и за онај свет у маломе који се зове школски живот, први од наших кругова. Покуптајмо дакле да унесемо реда у скуп перцепција ко.је нам овај мали свет пружа. Одмах на први поглед, указују нам се две велике групе: ствари и лица; то је за перцепције у нростору. П1то се тиче перцепција у времену, директно сазнање, по деФиницији, ограничиће нас да видимо оно што се збива у тренутку у коме смо; силом околности, оно нас затвара у садашњост. Ми ћемо видети доцније на које ћсмо начине моћи изићи одатле. Дакле, ствари и лица у садашњости. Држећи се начела Песталоциева, ми ћемо најире одвојити ствари једне од других, лица једна од других. Најелементарнији поступак да се паправи разлика међу предметима јесте да им се да име. Ми ћемо дакле споменути по имену разне деловс учкониде, намештај, школски прибор. — Али је име само знак, заступник свију скупљених својстава предмета. Ми ћемо дакле урадити, за атрибутс предмета, што смо урадили за саме предмете, ми ћемо их одвојити: разликоваћемо у једном предмету његову боју, његов облик, његове дименсије, његове делове, грађу од које је начињен ; напослетку побројићемо иредмете исте природе. Другим речима, ми ћемо израдити о сваком предмету као неку малу монограФи.ју. Исто ћемо тако радити за лица, одређујући њихово име, име зајодничко и име особно, њихов спољни изглед, њихово доба старости (Доцније, ми ћемо прецизирати ову монограФију лица приликом изучавања делова тела). После те ипдивидуалпе анализе, ми ћемо одредити везе ствари међу собом, норедећи ијс једне с другима, према њиховим особинама и степену тих особина, најзад према месту које оне заузимају у везн једне с другима. 5 г з то, ствари имају везе с лицима; тај и тај предмет је те и те личности; он је својина проФесора, тог и тог ђака. Најзад ти предмети служе за неку употребу; лица њима рукују. 'Го нас водирадмм лица, и то: 1) радњи самој по себи (ди&и се, еести); 2) радњи која се врши на јодној ствари (ја узимам иисаљку, ја бришем таблу); 3) радњи која се врши иа једном лицу (ја зовем ученика, ја награђујем твога суседа); 4) радњи која се врнш у корист једне личности (ја дајем моју кпигу свомс другу; ја носим свој задатак ирофесору;. Ове разие радње врши час једно лпце, час друго, час више њих.