Просветни гласник

112

Ирииравннци све ово мотре, на већ после неколико таквих разговора можемо тако и њима заповедати. При игрању. где дође нотреба да сами нешто кажу а не знају већ се напрежу „као да им је реч на врху језика" помоћи им и разумети оно што би онн хтеди рећи. Тада деца нађу одушке, и с радошћу понове ту реч иди реченицу.' Оваквих сдучајева има много, и наставник ће их запазити само ако се буде налазип често у друштву дечјем и после часа, за време игре, ручка и т. д. Овакви разговори програмом се не могу одродити, али су потребни; јер може се десити да се тако научи нешто, што би у говору било нотребно, а обимом нрограма није обухваћено. — Тодико ће се с децом „учити" неколико дана, па тек онда прећи на извођење појединих тачака програма за I течај. Првога течаја имају се свршити 4, а другога 3 тачке; првога течаја су обичније ствари из познавања говора, а другога течаја се управо огледа резултат, — деца морају самосталније и у нодужим реченицама исказивати оно што знају, прошпрујући то новим изразима. И ако се према начину учења у ириликама не могу тачно одедитн ноједине тачке програма, и свака засебно изводити као што је с наставом у осталим разредима, опет ћемо ночети редом, износећи начин рада. Одстунања од програма треба сматрати као његову доиуну, без које се добар уснех у језику не иопостиже. Тих донуна треба и мора да буде, јер ни најбољи програм не може обухватити све, ннти погодити шта је потребније за изучавање. У првој тачци што децу треба научити стоји: Ђ Казивање свог и родитељског имена. Имена браЛе, септара и осталих укуКана." Треба имати на уму да је деци потребно да што пре науче некодико речи које ће у реченице везивати. Зато им иоред овога треба показати и главне делове тела, и најобичније ствари у учионици и напољу. Казатн своје име и ирезиме могу деца и узгред у току некодико ^ша научити. Ади како ? Ја прозивам из „дневника" прво старије па млађе разреде у највећој тишини, да се свако „овде сам" иди „није овде" јасно чује. Приправнике прозовем на послетку. Ако они из одговора старијих не разумеју шта значи то, и ако се не одазову, ја, са сваким, редом, развучено кажем „овде сам" или ако нема никога: „није овде; није дошао", што и они сви говоре. Тако треба нонављати неколико дана нри сваком нрозивању. Да би приправник знао казати своје име изведом ђака из старијег разреда, који ми пред приправницима на моје одсечно нитање: „Како ти је име" или „Како се зовеш" јасно и одсечно одговори. То ноновим с некодико ђака и већ у нитање уплетем реч „теби". Сад изводим нриправнике, иди их на месту питам. Деси ди 1 Ирп игрању мете н. цр. С. виде како Ј. »утече«, иа би то казао а не уме љећ еве скаче и виче: »Ох! ох!« Ја му помогох и казах: »Утечс Ј.! утече« и махнух шаком да му то јасније буде. Он, радостан, све за мном нонови сам, на чак и руком махну....