Просветни гласник

Б Е Л Е Ш К К

143

се с наука ступио је у службу 15 јула 1885 као подинжењер, затим инжењер, док год. 1887 буде изабран за нроФесора техничког Факудтета, и тај избор иотврђеи Краљевим указом од 21 новембра те године. Сад се тек могда огдедати содидна спрема пок. Стаменковића; његова предавања нису бида предавања једиога ироФесора сриске Ведике Шкоде, већ иредавања којега проФесора светскога гдаса. Високо образован у својој струци, а међутим вредан без умора, савестан до скрупуда, готов на све жртве дужности — то су одлике којима .је Стаменковић жео усиехе на свакомо пољу рада, задобивао поштовање свих иоштених и свесиих Јвуди. А његово поље рада било је заиста огромно. Оргаиизат >рскога духа он је са својим друговима успео, да технички Факудтег по унутрашњем свом уређењу буде што су и напредне нодитехнике на Западу, и ако Велика Школа јонт није бида проглашена за уииверзнтет. Исто тако пок. Стаменковић био је један од првих покретача за оснивање Удружења Српских Инжењера и Архитеката. Његовом је инидијативом основан и Хидротехнички Одсек Мннистарства Народне Привреде, коме је он н председник био. Београдски водовод и канадизадија, подизање наших дековнтнх бања п толикп другп државнп, општински и друштвени посдови сведоци су нокојннково спреме вредноће и савесности. Последњи је од ведиких радова његових замашан пројект канада, којим бн се везала Морава с Вардаром и Содуном. Пок. Стаменковић је обилато радио и на књижевном пољу. Њзговнх радова има у Лросветном гласнику, Сриском техничком листу, Лолоариврсдном гласнику, и т. д. Он је био кратко време и иредседник београдске општине, н у онштинске носдове уносио сву еавесност и све умење своје. Био је и ректор Ведике Шкоде, а у два маха нуђен је за министра, али се оба пута захвадио па тој ночасти. Пок. Стамснковић спада у ретке људе по уму и карактеру, каквп су неопходно потребни нашему друштву. Цедога века је радио, да га јс на раду и смрт затекда, у Нишу 13 јануара. Умро је дадеко од мајке своје, која је с њим изгубида јединца сина, једину нотпору у старости својој; умро је, оставив петоро незбринуте дечице, којимаје он бно и отац и мајка. Ну жадост за иокојником није само жадост мајке и деце његове, није само жалост другова и пријатеља његових, не само Универзитета а књиге, не само толиких установа које са захвадношћу помињу име својега оснивача иди сарадника, — већ је жалост и цеде Србије за ретким сином, за поносом својим. У општој жадости тој участвује и Просветни гласник, коме је покојник био сарадник, и прашта се с њим: Слава ти врди покојниче! Хвала ти!