Просветни гласник
РАДЊА ГЛАВНОГ ПРСВЕТНОГ САВЕТА
197
отворио министар својим говором, у коме је рекао и ово: „Господо, с највећом радошћу додазим да отворим седнице Главнога Просветнога Савета. Моја је жеља, до повратим светле дане ове важне просветне установе. Ја вас, господо, све добро познајем... Али Ви мене, господој не познајете довољно, управо не познајете довољно моје назоре као министра просвете, нити знате како ће бити моје понашање према Гдавном Просветном Савету, с тога сам желео, да вам јога на првом састанку изјавим: да желим најширу и највећу сдободу у мишљењу и раду саветском. Ја Вам, господо, обећавам, да ћу највећу лажњу покдањати Вашим оддукама и најстроже пазити да Ваше оддуке буду резудтат независног решавања и да буду поштоване. Свечано Вам изјављујем, да од мене нећете добити никаквих приватних порукаприрешавањупредмета, које Вам будем упутио. Кадгод Вас будем о чем питао, поштоваћу Ваше мишљење и убеђење". У наведеним редовима довољно је истакнуто да је било каткад и непоштовања саветских оддука као и зависног решавања на саветским састанцима. Министар је имао права кад је то тврдио. Ваља признати да је бидо и тога. Тако је 1886 г. Гдавни Просветни Савет кандидоваодицазанадзорникеосновних, средњих и стручних школа и то у довољном броју, а министар је био незадовољан појединим предложеним лицила, па наводи да не може да учини избор између њих, и зато је тражио да му Савет предложи још и лица која је он у свом акту нарочито именовао. 1887 г. министар је означио два кандидата и захтевао да му их Савет предложи за надзорнике. Главни Просветни Савет није хтео то учинити, јер је нашао да не одговарају начелима која су утврђена за кандидацију, због чега нису ни први пут предложени. Пре овога на састанцима од 11 и 23 јануара 1884 г. Главни Просветни Савет донео је одлуку да се неки учитељи основних школа отпусте из службе због политичких агитација. Оно што је једнима било нрепорука да задобију угледан положај у друштву и државној служби, другима се то исто уписује у грех, и они због тога губе државну службу! Нема сумње таква одлука Главног Просветног Савета мора даје била резултат зависног решавања и приватних министрових порука. Зато ова немила појава мора се уписати у грех на првом месту Министарству Просвете, ако не њему и једино. Било је и случајева да се по која одлука Главног Просветног Савета не усвоји и не изврши 1 . Било је случајева да је у штампи оштро нападан рад саветски, да је после о тим нападима морао да се води разговор на еастанцима и тражи заштита министра просвете од неоправданих напада. Није ми било тешко уочити да је Главни Просветни Савет нападан поглавито кад је морао да решава лична иитања, која са просветом или немају никакве или врло слабе везе, и да су његове погрешке обично из области тих
1 11 у Фраицуској, црема закону, мишљсње Вишег Просветног Савета не веже министра. »Међутим сам а>акт, да закон обвезује да се мора тражити, иоказује очевидно да је то с тога да се о том мишљењу води рачуна. И заиста сви минисгри јавне наставе од времена овог закона увек су објављивали иројекте, решења и декрете онакве какви су изашли из Савета. То би значило бити сувише скроман, те за једно тедо оваког моралног ауторитета веровати да је нешто сасвим лако питати га за савет, па после прећи преко његовог мотивисаног мишљења, нарочито кад је оно јавно, а јавност је овде уведена још од 1880 г. Само се претреси не могу предавати јавности без нарочитог решења министровог«. Из реФерата Н. Мапоп-а, лрофесора из Париза.
пгосветни гласник, i књ., 3 св„ 1910.
14