Просветни гласник

ПЛУКА И НАСТАВА

309

ивицом нашега видика — Мајданским пданинама, па редом к југу, до Вукана и Горњачке клисуре, и још даље, тамо, где се у плавој магли виде огранци Хомоља и Главчине, па на запад, дал.еко, далеко, где се уздилге горострасни Рудник, па Космај и Авала соверно од аега... Потом сам погледао на околна поља, на шуме и село, па на небо, и дуже сам гледао у плаветнило небеско, хотећи умом продрети још даље од њега, кад се очима не може! И груди ми се раширигае, крв ми јаче у срце нојури, —ја чух његово куцање; кроз мене прође као блага електрична струја. ко.ја ми овлаш потресе пело тело... Погледајте децо! рекох .ја. Како беше зимус, а како је сад! Ова поља беху нема, оне гауме беху пусте; небо беше скоро свагда сиво и облачно. а супце чак тамо, тамо! Беше снег, мраз, лапавица. И мишљасмо: та хоће ли кадгод бити бољега, времена?! Оно .је, ево, дошло! Суво је, лепо је; оживела поља: људи ору, копају, олистале шуме, видите, како је лепо погледати! Чујете ли како се свуда разлежу гласови птичји ? И птице се радују с нама заједно... Онамо се играју јагањчићи... небо ведро, сунце нас тако греје, да би рекли да није оно зимушње... Тако то бива сваке године... Ко учини такву промену ? — Могоше ли то људи учинити? — Има неко који наређује да све тако бива. То Бог наређује. Он је господар света. Оп је створио све ово око нас, и све оно више нас, и још тамо, даље; он је створио „све гато видимо и не виднмо..." Бог јога хоће да сви добри будемо: да му се молимо, да волимо оца и мајку, браћу и сестре, и све наше, да волим-) и наше другове и све људе, и да никоме ништа рђаво не чинимо и не говоримо... Шта Бог воли? — Хоћемо ли да слушамо што нам Бог заповеда? („Хоћемо! 5 )... И треба; он је тамо горе, он нас види, он нас чује! Погледајте горе и прекрстимо се!... Хајд' да кажемо сви: „Хвала ти, Боже, што си створио свет и нас..." * Други пут враћали смо се из поља. Пут нас води баш поред разграђеног сеоског гробља... Деца разговарају међу собом. Ја их зауставих и стадох код једнога крста. Сви се ућуташе... Овде пред овим крстом, рекох им, под овом гомилом земље, леже само кости од некога човека, ту опет леже кости некога детета, онде кости неке жене или девојке... и тако свуда ио гробљу. Сви су они били живи, као, ето, ми, па их сада нема. Бог је рекао да човек живи, али и да умире. И нека је најбогатији био, нека је харао, отимао, лагао, само да заради, онет мора у земљу, и нигде се од смрти не сакри!... А кад умре, доста му је ова гомила земље и четири даске, између којих се не помиче... Зато се и каже: „Ој човече, праведниче! „Чини добра за живота.

прооветнп гллснпк, i књ.,4 св., 1910.

•21