Просветни гласник

Б В Л Е Ш К Е

435

вост, и колико је културна снага јака за парадисање иобеда на иолитичком пољу — и Путниковић је теоријску и практтну сарему саојио , те се јавља; као поборник тога правца у раду на пољу народне наставе. Ако додамо, да је Путниковић био вредан, тачан, скроман, тих, светао карактер, не себичан, не разметљив, не амбидиозан, — онда ће се разумети и видети сва необичност и висина његова. Који је читао расправе његове о разним шкодским питањима, а он је писао веома много, — могао се је уверити о темељитој спреми његовој, о простоти и лакоћи којом је износио мисли своје. Којн га је чуо на зборовима и састанцима, могао се дивити зрелости суда његова о сваком питању, течном казивању знања, које је, внди се, његова властитост постало. Али он то знање није као своје износио, нити је мисли своје као нове казивао, још мање да би се њима хвалио и разметао; не, већ би казивао шта је у паметних људи нашао, верујући да ми не можемо ништа ни ново ни боље да измислимо, него да се угледамо на њих, да се искуством њиховим користимо. Путниковић се јављао на учитељским скупштинама и зборовима и у штампи и речју кад год је потреба захтевала. Али он није ишао за струјом, нпје се поводио за мишљењем већине, ма оно и погрешно било, нити .је покрет наводио на страну одакле би награде или части изгледао; не, он је истину заступао, светлости уносио, и с тога више пута у мањини остајао. Ну са тих врлина својих он ,је високо стајао ■— а чије чудо, из низине се нерадо погледало у висину. Путниковић није ншао по политичким зборовима, није се стављао на чело гомили, још мање да јо допуштао гомила да га води; он је изабрао друго иоље, питомо поље, на коме је „жетве много а жетелаца мало". И док је у младости укораван „за исмевање народних посланика", опомињат „за пепослушносг према полицијским властима", — у зрело доба, чувајући ипак своја слободоумна начела, поштовао је слободу и своју и туђу, тражио је уз слободу и рад и ред од других, алн од себе иочињући. Он је радио неуморно и као здрав и као болестан, радио док је у њему и најмање снаге било за рад. За оно време док је радио у Министарсгву Просвете имао сам прилике да се уверим како тај болесник не диже главе с посла од доласка у канцеларију па све до изласка, радећи непрестаио, најтачније, најсавесније. Његов живот као болника могао је да буде углед и здравима : како да здравље чувају, и болеснима: како да чувају здравље деце своје а себи дане живота продужују. Само његова јака воља, његова велика пажња на здравствене погодбе давала му је снаге да сечитав низ година бори с оиасном болешћу, и да се бори и да ради. Најзад је у борби сустао и пао, и перо из руку испустио. Светиљка живота, која је у њему тињала, — утрнула је. Физички живот његов угасио се, али духовни ће и даље светлити у радовима његовим, који ће казивати онима што иза њега осташе и онима што за њим дођу: какав треба да буде српски учитељ. Драги Дишко! И „Просветни гласник", коме си ти био сарадник, жалећи што те је за навек изгубио, прашта се с тобом, припаљује ти воштаницу и довикује ти: Бог да те прости!.. Хвала ти!