Просветни гласник

364

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

зашто и ништа). Ионеке су и сувише познате оријенталске ириче (Праведна пресуда), које се у нас провлаче још од XVIII в. Ту су, наравно, и облигатне басне, често врло старе и отужне, дотужале и самој деци (Магарац остаје магарац, хвала дрвета, незадовољна крушка). Сав морал, који се изводп, већином је из царства бајака и Фантазије, као да се он не може изводити и из сасвим реалних слика из дечјега живота. Еад се данас износи живот у свима својим реалистичним облицима пред све генерацпје, зашто то не чинити и за децу, наравно, према стуињу њихова развића? Што се у том погледу не угледа на Французе, који су развили у том правцу не само ириче, него и чптаве романе за децу, а у којима нема више нп вила ни вилпстана, нп куце ни маце? Неке приче и басне, поред оскудне, незанимљиве садржине нису удешене ни моралом за децу, јер је овај и сувчше сумњиве природе (Неверни побратим, вук и сељак —• опомињу и сувише на шеретлуке из Подвале). Колико у овом делу има наивних и за данашњу децу већ несавремених, боље рећи и за саму децу сувише детињастих ствари, нека иослужи за прпмер прича: Бог му аомогао. У њој се прича, како се некоме човеку заглибила кола у блато, па му други помогао, коме се он захвалио речима: ,,Ти помогао мени, а теби Бог!" Али овај који је помогао задоцни се, те мораде преноћити у шуми. Кад је у јутру стигао кући, пмао је шта и видети. За време његова одсуства ударио му гром у кућу, и то баш на оном месту где му је била постеља. Кућа је до душе изгорела, али се он захвалпо Богу, што је остао у животу. То је једна Божја милост, а друга је, што је, кад је разгртао земљиште, наишао на велико закопано благо. које је још његов деда био закоиао. Да ли су оваке романтичности данас и за децу, и неће ли иоле тре:.венија деца извести противан морал: „Па што Бог иали куће добрим и племенитнм људима?" Пада у очи да су нриче, у којима се негује родољубље, али право, трезвено, а не празно, декламаторско (сем о старом ратнику), слабо заступљене, нпр. о љубави према свом народу у ширем смислу (чланци из историје и приче из садашњости), иознавање своје домовнне и српских земаља, вере, обпчаја, о начинима за подизан.е нар. благостања и тд. Како би лепо томе смеру послужила, место којекаквих „оригиналних" патворина и прерада, поједина места из историских прича Ст. Сремца, из приповедака Ч. Мијатовнћа, А. Гавриловића, или слике пз сеоског живота од М. Милићевића, Јанка Веселиновића и другпх старијих п млађих писаца. Тако исто из описа и путописа по српским земљама (Нушић и др.) Ето, таквога су правца и садржине чланцп који би долазили у праву забавно-моралну поезију. * * Друга је врста чланака више описна, и има их: пет о жпвотињама (Медвед, дружељубље мајмуна, лов дивљих коња, номади и лав, дивља мачка), један о биљци (маслина), два из геологије и рударства (вулкани, сони рудник у Величкој), један пз технологије (0 грађењу плајваза) и два из земљописа (Далматинско Загорје н о Исланду). Као што се види, садржина и поред прилично великог броја чланака доста једнолика. Јога ако се рече да су свн ови чланци с мало правога, живог описа, из кога ће се добити приближна слика тих предмета, и да су већином на некој чудноватој основи, онда ће се видети права вредност њихова. Код описа жпвотиња, нпр., главно је како се оне хватају и лове (нпр.