Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

365

медведи, дивљи коњи), или како оне хватају свој плен (лав, мајмун). И овом врстом чланака као и опом првом забавпо-моралном књига јако подсећа на наше забавно-поучне књи.е из XVIII в. п прве половине XIX в., у којима су се пзносиле разне .,нравоучителне повјести", а уз то и разне пустоловине и Фантастичноетп, да бп се задовољио укус тадашње мало просвећене публике, у овом случају деце. У свима треба да буде неке непојамне тајанствености, зачуђености и страха, као да је у том сав интерес. Страшан је медвед, децо, кад се ражљути, а особито кад је рањен, и онда ловцу нема спаса! Још је страховитији лав, кад напада народе у Сахари, који се зову Номади (!). Још је ужасније, кад се лове у замке, чптави чопори дивљпх коња у Моксицп. Њихов бес и дивљину нијо у стању перо да опише! Веома је амизантно, само ако је проверено, дружељубље у мајмуна, како се они боре о старешинство и како иду под команду у лов. Ето тако су интересни и поучни ови чланци. Иначе чланак о медведу и сувлше је познат, нема дечјег листа н књиге без њега. Дивља мачка сух је опис, после кога деца толико исто знају као пре, а тако псто и кад прочитају о маслини и о грађењу илајваза (!). Ни из чланка о вулканима не могу деца добити јасне представе ни о земљотресима, нити о чем другом. Сем тога погрешно је да се централна топлота земљипа осећа већ у нашим подрумима, јер то је и сувише незнатна дубина. Ту онет долазе дугачка причања, опет и сувише лозната, о земљотресу у Лисабону у XVIII в., о Херкулануму п Помпеји, а данас већ има новијих и сувремеиих ствари, нпр. о Сан-Франциску, Месини и тд. Чланак сони рудник у Ђеличкој већ је нешто новије и боље, само би требало да има и слика. Земљописни чланак Далматинско Загорје суха је номенкла-тура, без занимљивих детаља, из кога се не може добити никакво веће познавање тих земаља, нити већа љубав према српским земљама. Еад би то било у вези с историјом, нпр. ускоцима, или с неким народним обичајима (нпр. бијење алке у Сињу) пли у облику нутописа, било би еФектније, или бар да има слика из тога краја (водопад Крчки, градови Сплит, Трогир и тд.) Што се тиче чланка о Исланду, он нијс за ученике основне школе, јер деца, према садашњим програмима, немају нпкаква појма о тој земљи, нити у опште располажу с довољно геограФских елемената. Шта се нпр. добива, кад се каже: далеко, врло далеко, на северу од нас налазп се острво Исланд, па се по том на дугачко и на шпроко прича о тој земљи, која поред свега тога деци остаје непозната, јер су им елементи непознати? Шта вреди везати масу интересних ггодатака за основу, које нема у свести малих читалаца? Да није опет и ту тежња да се задовољи укус за нечим тајанственим, куриозним, егзотичннм? Има ту ствари, које деца нпкако не могу разумети сама, нпр. о некој луталачкој светлости, па по том како се сунце о Иваљдану задржава на хоризонту осам дана, (а у нашим основним школама не дају се нп појмови како бнва дан и ноћ), па опда како онде зора обасјава у црвеним, жутим и зеленпм бојама снегом покрпвену земљу, а деца не знају ништа о преламању зракова, о поларној светлости, о топлим водоскоцима и тд. Сем тога чланак је и сувише дугачак, па га треба и скратити. По свем се види да је чланак за продужне школе, кад би њих у нас бпло, и за ниже разреде гимназија. У осталом, на што ићи тако далеко на север, кад има много интереснијих и много потребнијих ствари о српским земљама, које деца треба да знају? просветнп глдсник, I књ., 5 св., 1910. 25