Просветни гласник

366

ИРОСВЕТБИ ГДАСНИК

ПГто се тиче градива, ми не можемо јамчити за тачност његову, остављајући то на веру писцу. Али за у будуће ваљало би наредити да састављачи оваквих дечјпх књига подносе изворе, из којих су црпли нодатке. Исто тако да одмах приложе и слике, да не би после у књизи изишле којекакве карикатуре, за гато би део одговорности носио и Главпи Просветни Савет. Сем тога добро би било да се препорученим књигама одређују цене, у споразуму са Главним Иросветннм Саветом. За стил може се рећи да је, у гла.вном, добар, и ако није дечји. Олажа ое, додуше, нека журба, н ми смо подвукли нека места, која треба поправити. Говор о дивљој мачки нпр. почиње се овако патетичким уводом: „Ево нам 1Еосестрпме рисове ! Ево нам животиње рисове нарави ! Ево нам дивље мачке, која је немила и страшна! Ево нам створа, који тражи самоћу и тд." Еад смо се толико задржали на овој ке.изи, иије нам била намера толико да покажемо како ова књига сама собом не одговара свима захтевима, колико да износемо у опште недостатке правца досадашње дечје књижевности, у ком је и ова књига писана. И кад су све досадашње дечје књиге аримаие, не мислимо да треба и ову одбити, кошто је она несумњиво ипак од бољих међу њима. Ми смо дакле мишљења да се ова књига може поклањати ученицима и ученицама основних школа, пошто се у рукопису учпне неке преправке. Можда бп нека прича и из дечјег живота или каква слика из прошлости, или о српским земљама (ма и прештампати), могла доћи место какве старе басне или цриче о животињама (нпр. о медведу). А ако пак то није могућно, нека се бар стил местимице поправи, а нарочцто да се пре штампања покажу слике, које ће се уз чланке издати. * * * Али овом приликом молили бисмо Главни Просветни Савет да донесе одлуку, по којој се књиге са овако наивно-романтичном садржином не би могле више примати. Ерајње је време, да једаред здрав реалистични правац облада и у дечјој књижевности, пред којим неће бити зазоран Главни Просветни Савет. Ваља једном одступити од предрасуда, које у нас трају скоро од половине XVIII в. Ако није могућно израдити детаљан програм, како би се имале у будуће појављивати дечје књижице, могла би се бар одредити начела, од ксјих би најглавнија била: да у будуће забавно-морални део има више епске садржине, т. ј. поезије, и то у реалном правцу, а према ступњу дечјега схватања, без досадашњих уобнчајених наивних романтичности. Басне и наивније ствари свести на минимум, особито у књигама за већу децу. У остадим поучним чланцима да се обазире на стварне нотребе, на оно што је од истинскога интереса и на начин деци разумљив, и без наваличне тежње к чудноватом, страшном, егзотичном. Уз то гледати и на богатство језика и стила, да књига, и по стилу буде разноврсна и занимљива, не презнрући боље старије и нове песнике и писце, па ни старије боље радове у дечјим лпстовима. 24 Фебруара 1910 год. Захвални на новерењу: у Београду. Свет. М. Максимовић, про®., Миливоје Башић, проФесор III Беогр. Гимназије. Према овом реФерату Савет је, већином гласова, дао мишљење: да се „Ђачки забавник", од г. Димитрија Соколовића, учитеља, може