Просветни гласник

472

ИРООВЕТНН ГЛАОНИК

— имају да сачувају и негују црквено певање у народу, развијају и шире музичка знања и створе прилике за иотребу једие српске конзерваторије. Наше је дрквено народно невање у суштини лепо, само је запарложено. Нико се од позваних не стара систематски за обраду његову. Појединачне иницијативе у овоме не доприносе много, пди доприносе само штету, јер један човек не може да уради сам то што треба да се уради путем компромиса. Нарочито ако је тај појединац још и непозван и не зна нашег црквеног певања, већ га износи по певању каквога опет појединца, који може погрешно да га саопшти, по своме укусу који не мора бити општи и меродавап, па се то пусти без провере, — онда такав рад може да буде и врло штетан по црквено певање. Предавање певања иде у нас нерационално и певање у црквама и манастирима неједнобразно. У старој Богословији учило се је певање напамет, „на сдух", а према томе наученом „кроје" се и остале стихире. И у садашњој Богословији „кроји" се тако по предавању једног свештеника. ,,Кроји" ко како уме и зна. „Кроји" се то деценијама. Један „кроји" овако, други онако; у једној цркви овако, а у другој друкчије. Нигде једнообразности, јер је то рад без системе. Остављено је то на моментане проницљивости — на дар певача у цркви. И, код таквог примитивног стања ствари, не може бити ни речи о лепоти, јер нису сви даровити, да би таденат накнадио то што систематски није уређено и утврђено за све и свакога подједнако. „Кроји се" на пр. по стихирама минеја, без обзира на интерпункцију —• без обзира на смисао текста. Наш живи језик већ је и иначе доста одступио од црквеног, те је тешко разумети певање у цркви, а кад се оно врши бесмислено, онда је то шегачење у цркви, ако би се и лепо водила мелоди.ја; к&д је ту још и надвикивање и неспретност у „кројењу", онда је то одвратна комедија, која може и да отуђује од цркве. Писац ових редова имао је небројено прилика да види, да се при „кројењу" стаје на најнезгоднија места у реченици, и не само то — већ се често стаје и у средини речи!! Где ту може да будо и говора о лепоти црквеног певања! Певач и сам не разуме шта пева — па како ћа га разумети слушаоци ? Певач и сам не осећа шта пева, па како ће и које осећање моћи да пренесе на слушаоце? Где су ту елементи побожног ентузијазма, који треба да освајају душу певачеву прво при певању, па да њима може да анимира и слушаоце? Овим „произвољним кројењем" у певању, као и предавањем певања од немузикалног лица, напамет, без системе и без разбора, а нарочито неједнобразношћу, која се јавља као последица оваквог примитивног манастирског иевања, — наше се црквено певање народно из дана у дан мења и однарођује; оно — слободно се може рећи — на тај начин