Просветни гласник

НА\КА П НАСТАВА

497

Младеновим и Станојевим постави преко реке. Ади и кад би човек. оба ова логора избројао, не би нп трећину непријатељске војске набројао. Па не само по броју, него ни по јунаштву не би човек помисдио да су једнаки. Србн су мислиди да оно што су добили, јуначки сачувају и одрже, а Турци опет јуначки се труде да поврате оно што су изгубиди. С тога ја нисам веровао да ће Срби сачекати и напасти непријатеља несравњено надмоћнијег. То није бидо могуће Срби да учине, мањ ако се решиди сви до једнога да изгииу. Ади ипак рећи ће ко, кад Бог хоће ко може да се успротиви Божјој вољи ? Ово је истина коју сваки нека верује. Ади треба Бог да дозводи, јер иначе како може човек да се поузда ако се не увери и не охрабри на самом покушају ? Обе војско дакле одређене да сачекају непријатеља и добро утврђене дигоше се једнога јутра пре сванућа чекајући да им сунце пошље видела, кад оно зачуђени видеше да се појавом сунца диже олуја и крену такву прашину да се супце, које су очекивали, замрачидо. Овоме се Срби нису надади, нити су очекивади па им се учини да се оно место на коме стајаху, окреће па п сама земља да се тресе. Од ведике гдомазпости онакога оружја, одјекиваху брда као и од хода њиховог. Тако је јурио Арнаутин Махмут, румедиски паша. Никад бујица неће тако сидно страхом запретити да подави свет, као што овај непријатељ који сада корача оходо, претећи Србима. Чим се дакде приближи, осмотри српске подожаје и створи свој пдан. Нареди да се војска подедп у два дела, па једноме заповеди да пређе Мораву а с њим и тобџије. А деси се понедељак кад прође редовна војска тј. низам, и чим се улогори на једном венцу спрам логора српског, одмах поче да подиже опкопе по његовом пдану. А велики део војске удогори се онде где стаде, у намери да прво нападне околину реке и да сатре Петра. А затим је мислио да се одмах врати и да се докоиа реке као што се биди договориди. Срби пак немајући те сиде да им изађу на сусрет, чекали су у својим опкопима, али од свога пдана нису попустиди да. иадну у очајање и да се своме непријатељу покдоне, нити. се пак заносиди мисдима да се боре с једним несразмерним непријајатељем и да га победе. При свем том, они се решише ако им је Божјим провиђењем дато и допуштено, да сви заједнички на мегдану стану и крв своју пролију иди да у Србији ниједног непријатеља не оставе. Тако се код Хајдучке чесме заметну борба, а Срба је ту врдо мадо бидо, ади нису ни најмање мариди јер су у опкопима били добро еачувани и обезбеђени. Ади пошто су бдизу четрдесет дана ту трпели да их топовима и бомбама туку, нађоше се готово у чуду и писаше Радићу да им одмах притекне у помоћ, јер со налазе у теснацу. Али Радић који је и сам у нстом стању био, није могао да остави свој положај и да им помогне,