Просветни гласник

594

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

да часно отиду, али је Ђорђе нретпоставио да погази и заклетву него да икад пропуети ову бесомучну пашчад, јер шта би ови као побееиели друго радили, иего да пакосте хришћаиима ? Те посла Миленка да их на нарочитом месту чека где је сваки знао да не могу ироћи осим да имају крила па да одлете. Они крила и добише, и то златна да одлете пре но стигну на место. А како и где, то казати не могу јер ми не подноси, па нека сваки разуме како хоће. А што се тиче крџалија њима су дате само две залоге. Ови гнусни Арнаути игали су сувим са осамдесет коња и четрдесет слугу. Њих не побише, али им одузеше коње, иовде и само оружје. Сутрадан осамнаестог као што су говорили и.зађе Узунбеј да иде за Ниш. И овај је водио дружину од сго тридесет другова, па их на путу очистише као да их је било и сто четрдесет. Град дакле очистише од крџалија и осташе само јерлије, прави урођеници, саме Београдлије, а међу њима и много дахија који су мед лизали, а како им била мува увек на челу, то се прибојавали оштрице. Њих нужда присили да затворе град и да спрече улаз Србима. Кад преко паше известише Ђорђа да Турци сматрају град за царски, па је право и умесио да га они и чувају, Ђорђе појми да пикако на миран начин пе може посао да сврши нити да успе, па се реши да змију туче баш по глави све док не липше. Те одмах нареди да се опет подигне и утврди онај шанац што су разрушили као непотребан, јер се као бајаги били угодили. Нареди дакле војсци да чува да ниједан Турчин не ступа ногом на зидине града. Видећи ово они пси, непрестано се борили ма да се нису надали да ће што успети, као оно пси у ланцу, не могући да уједу, само лају по ваздан. Тако су и ови лајали и махали репом док нису и псе своје појели, па се затим предали на Божић оставивши Београд, и испуни се она пророчка изрека Агатангела иредсказача да ће после три годпне хришћански свет подићи рат од кога ће се свет најежити. Ђорђе им беше указао толико човекољубље а нејакима и рукопомоћ, али они што су лајали и подозревали, ноћу утекоше у Немачку. Оставивши куће своје и децу своју, лупали су оне своје празне главе, а Србима не оста друго да свршавају но да заблагодаре Богу што свечано учинише и сви у цркви Бога прославише. А преко мохасила у споразуму с пашом везиром, изјавише своју покорност Довлету пошто извршише дело како треба. Видећи све ово паша, јако се чудио не знајући готово шта да мисли, јер је пређе сматрао и рачунао Ђорђа као једног бунџију; али кад виде да он као добар поданик указује царству покорност, сазва веће да га од стране свога султана задовољи и утврди. Те једнога дана који је одредио да буде парада и дао свима на знање, Ђорђе узјаха са свима војводама својим и мохасил с њим са својима, као и