Просветни гласник

598

ПРОСВЕХНИ ГЛАСННК

учињено, али донољно је и оно што видех да беже осуђени и раздрљени они проклетници, који су уграбили времена. Напослетку војводе се упеше да стшпају јарост војске и зло да ирестане те изведоше је ван вароши и све се умири. Али је то било здраво доцкан; војска изађе изварошишто није ималавише когадаубија. Идуће недеље после службе Божје свештеничд се обукоше да носе литију. Тако и епискон обучен у орнату, дође у град по заповести Господаревој да свети водицу па затим да прогласи да је град хришћански да то призна свако, јер није остало готово ниједног Турчина осим гдекоји и жене с децом те мислим неће ни месец проћи а сви ће се покрстити. Само јуче се више од триста жена покрстило, а где су оне прве још толико на броју? Нека се попуни број што је до сад недостајао и нека дође на своје место, да сваки проповеда како је Господ благоволео да вера хришћанска, која се беше помрачила, сада опет сине. То и менеприсили да историју Срба довршимидајејавностипредам.

Али ме од тога спречи глас да је посланик Ичкоглија сердар пре неког времена иошао за Београд. То је било узрок да причекам, и тим иоводом да још нешто придодам, јер је било уопште познато да је посланик добио све што је у корист Србије захтевао. Али како и шта, то су сами они знали, те се зато реших да чекам време па да имам шта придодати, пошто је посланик водио собом тридесет лица из самог меџлиса. Али један догађај бацио ме у сумњу и дао ми повода да двоумим о његовом доласку, а то је онај покољ у Београду ако се то могло дознати док је посланик био у Цариграду. Било је протекло више дана од тога догађаја па се на сваки начин то могло чути у Нишу, нарочито ако се десило да се посланик бави дан или више у Нишу. Па какве ли неприлике не би он претрпео ако се тамо чуло како је та ствар текла? Али је Бог благоволео да се није чуло док није посланик прошао на миру. Шта више, Турци су га свечано спровели без икаког подозрења, а три сата после тога дело се дознало. Али посланик није знао па је ишао својим путем и мислио баш пре но што падне мрак да одседну у Алексинцу, али се запањише и зачудише да онде где се нису надали виде једну војску па се између себе питали шта ће то значити? Шта чека овде оволика војска? Ту пак беше неки Жикић, частан човек и капетан редовне војске, веома чувен који је некада с Гадићем заједно служио и војевао противу Француза. Тај их жељно дочека и Петра загрли и ижљуби, а било му је наређено да свуд чува све улазе, у Ниш тица да не прелети, да