Просветни гласник

НАУКА И НАСХАВА

677

утисак. Ученици немпју никаква иовода да се жале не девојке, а оне опет увек и свуда истичу сасв:ш беспрекорно и тактично држање код ученика. Ц. пише даље: Можда је најнеобичније, што у једном годишњем извештају стоји: Оироштајни говор абитуријенткиње Елизе Л.еноксове, и додаје, да је ова девојка била једина абитуријенткиња од 26 абитуријената. Гђа Е. вели на то: Јест, у овом морам дати за право г. Циртмаиу: доиста звонило би мање необично, кад би се казало: Опроштајна реч абитуријенткиње госпођице Елизе Деноксове. Не може се узети, да би наставиички ауторитет још у последњем часу због тога био уздрман. И абитуријенти се не би тужили на то. Мени је шта више познат један случај, да су ученици најстаријега разреда молили директора да измени начин обраћања младим дамама и изречно изјавили, да за себе неће отуда извући никакве консеквенце. Остављам на страну то, да ли је ова девојка доиста желела, да држи опроштајни говор, на што је као „рптиз" у разреду имала право. Свакојако сме се мислити, да су се с тпме сложили сви ученици, — иначе би било тактичније, да једна једина девојка од 26 абитуријената уступи говор мушкарцу абитуријенту. Уопште као да није сасвим без замерке то, што се за прво место у разреду веже почаст, да се може држати говор. Они који су први у разреду нису увек за то најподобнији. Уз ово би хтела додати неколико речи о уређивању по рангу. Г. школски саветник Вихграм из Либека, у једном предавању, које је недавно држао у Бремену, означио је уређење по рангу као један део инвентара из старе иедагогије, — уз нарочито одобравање својих слушалаца, — а ја бих са своје стране додала жељу, да овај стари део инвентара што пре дође у музејски мир. Са особитим задовољствима сећам се рада на овогодишњем скупу наставника великих школа, на ком је један университетски проФесор са дивним хумором говорио о „првима у разреду". Он је уверавао, да оцена вредности ових првака у разреду нрестаје са изласком из школе. У животу су се они ноказивали већином као највећи (рапјоп, то је израз једнога университетског нроФесора) магарци. И ја са женске стране могу само констатовати, да наше другарице нрве у разреду нису у животу далеко дотерале. Гђа К. предлаже, да се девојке просто искључе од овога уређивања по ранту, ако га баш мора бити у виншм разредима мушких школа, и то из обзира како на ученике тако и на ученице. У једној тачки слаже се гђа К. потпуно са Циртманом: ученици, К0 .Ј И су у вишим разредима радили заједно са женскима, понеће у живот добро мишљење о „жени". Из редова ових ученика једном ће постати наставници, који су без изузетка дорасли високим захтевима, које заједничка настава поставља Финоћи наставничких осећаја. Међу овим будућим наставницима тешко ће се наћн иједан, који ће имати