Просветни гласник

810

ПРОСВЕТНИ ГДАСНИК

никаквих осећаја о нашим утробним органииа и поред аиховог богатства у нервима. Па ипак се овде најпре чврсто држимо само тога да се овај константни надражај може увећати скоро за 2 м. гр. а да осећај не наступи. Али и даље, наши нам огледи показују, да свака промена надражаја не изазива промену осећаја: шта више она се изазива само тада, кад промена надражаја достигне извесну величину. За ову је пак величину потпуно равнодушна аасолутна промена надражаја, чак је меродавна само релативна. Овај закон означавамо као Веберов закон. Надражај је у предњим огледима морао бити повећаван увек са 7 3 , да би настала промена осећаја. Видели смо, да се при оптерећењу од 3 м. гр. најпре производи промена осећаја ЛЕ. Фехнер је, излазећи изван оквира Веберовог закона, претпоставио сад, да се тачно исти осећај с1Е нроизводи, кад се једној Фунти дометне Ј / 3 ф или двема Фунтама 2 /з фунте, да је дакле ово с1Е свугде једнако, и ако одговараврло различним апсолутним прираштајима надражаја. Ми ћемо прво поћи са овом претпоставком Фехнера, оца ИсихоФизике. и ако ће се доцније показати да јој је потребна коректура. Према томе надражај се мора повећати увек за Уз> дакле мора достићи 4 /з °Д своје првобитне величине, да би се ироизвело (1Е. Ако број '/ 3 , дакле однос између тек приметног надражајног прираштаја и почетног надражаја, означимо као релативни ираг разликовања, онда Веберов закон каже: „Релативни праг разликовања је константан." С тога, почињући од надражајног прага, од 2 м. гр., можемо начинити потпуну скалу надражаја, у којој сваки потоњи надражај представља 4 /з према претходноме, и у којој диФеренција између два произвољна надражајна члана, који долазе један за другим, ироизводи увек иромену осећаја с1Е која је ио Фехнеровој нретпоставци свугде једнака. Овај ће низ дакле гласити: (1Е с!Е с1Е с!Е Ови надражаји расту дакле у геометријској, осећаји у аритметичкој сразмери. Према томе сваки произвољни надражај моћи ће се изразити 4 као производ од 2 с нотенцијом од Тако нека Је на пр.:

1 Овде се најпре испушта из вида то, што Веберов закон управо не вреди тачно *а врдо мале надражаје.