Просветни гласник

53*

наука и пастава

813

вредности Веберовог закона, јавља као нужна посдедица из њега, потребно је о томе дати још специјално објашњење. Хедмходц и други тежиди су да је замене сдоженијим Формулама, како би се већма приближили ексиерименталним резудтатима, но без успеха. Још живља се препирка развида око интересантног питања: шта управо значи овај однос, какоје он изражен у Веберовом и Фехнеровом закону. Бидо је испитивадаца, који су мисдиди да су с овим законом решили једну од ведиких светских загонетака. Њима је нрипадао и онај, коме имамо да захвадимо на најтемељнијим испитивањима и објашњењима у овој области, основалац, ПсихоФИзике — Фехнер. Он је узимао, да тај закон вреди директно на однос психичкога према Физичкоме. Ви се сећатс, да смо видели како надражај К постаје К р и најпосле К°. Фехнер претпоставља, да материјално кортикадно надражење В с остаје пропорционадно самом надражају В који га је изазвао, и да је у оном особеном догаритамском односу према В с , а отуда и ирема В, тек осећај Е који је приступио у можданој опни оном В с . Видите: тиме би био начињен мост за прелаз из Физичкога у психичко, изнађен би био барем квантитативни скдад обојих. На жадост ми ипак морамо дићи руке од овог смедог "тумачења. Сасвим је ироизвољна и невероватна нретпоставка, да се В мења на тако прост начин, да је В с најзад још пропорционадно В. Ово тумачење, које је сам Фехнер дао своме закону, може се означити као асихофизичко. Физиолошко тумачење узима обратно, да се надражај на логаритамски начин, који одговара Фехнеровом закону, нреиначује управо на путу од периФерне чулне површине до центрадне станице. В° било би дакде пропорционадно догаритму од В, а осећај пак Е пропорционадан самом В с . У природи је саме ствари, да још ништа не знамо о томе, како ее периФерно падражење мења на путу до мождане опне, како дакде расте кортикадно надражење са по.јачавањем надражаја. До душе ботаничар је ВЈе^ег 1 доказао помоћу интересантних огледа, да на једној сасвим другој обдасти, где може бити говора само о физиодошком тумачењу, такође вреди логаритамски однос Вебер овог закона. Ако се иоименце кончићи папратног семена принесу раствору јабучне киселине, онда носдедњи привлачи прве и примећује се, да је величина ове реакције пропорционална логаритму надражаја, посебно концентрацији раствора јабучне киседине. Овде је реч о једној, и ако удаљеној, анадогији о нашим односима између надражаја, и осећаја, и ПФеФер је у ствари са својим огдедима ире-

1 Цп ^егвсћипдеп а. с1. 1>о4ап. 1пз^. 2. Тићш^еп, 1884, св. I, 3. У овом смислу могу се употребити и неколико иовијих огледа о електромоториим појавама на кожним чулним нервима код адекватног дражења (РПидегз А гс М у, св. 1 ј ХШ).