Просветни гласник

814

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

тегао на теразијама у корист физиодошког тумачења Веберовог закона. Међутим сувипхе мало има емпиријскога материјала за доказ физиолошког тумачења. Свакако пак оно даје ту корист, што се чињеница Фехнеровог закона објашњује чисто природно-научно без нових. хипотеза. Са гледишта ове теорије бива такође разумљиво, да је догаритамска зависност само прибдижно тачеа ; јер се не лшже претпоставити, да тако варијабидне и кодпдиковане модиФикације надражаја на његовом дугом путу до мождане опне показују у свима случајевима и посве тачно један тако прост однос, као што је логаритамски. Треће тумачење, које заступа нарочито Вунт, означава се као исихолошко. Вунт сматра Веберов закон само као специјалан случај једног општег закона о релативитету наших психичких појава уопште. Према томе наша свест нема никакво апсолутно, него само релативно мерило за интензитет стања, која се находе у њој. Отуда наша аперцепција мери свако стање према каквом другом, и неку одређену раздику констатујемо, кад је прираштај претходног или једновременог осећаја достигао извеетан сталан разломак. Као што видите, ово тумачење уводи једну потпуно нову хипотетичку моћ душе, која игра. велику улогу у Ву*нтовој Нсиходогији, у неку руку вишу душу, аперцепцију, која ниже психичке појаве нримећује, цени, упоређује и везује. Доцније ћете опширније чути, да се не може нрибавити никакав докаа за егзистенцију ове аперцепције. Осећај каквог одређеног интензитета је ту, и наша асоцијација идеја надовезује на њ представе; некаква „аперцепција" сасвим је издишна. Ми се дакле одричемо ове произвољне претноставке, а.тиме и Вунтовог исиходошког тумачења Веберовог закона. У нашем тумачењу Веберовог закона нолазимо од ових ставова. Један чулни надражај К постане најпре К 1 ', затим В°; овом К с одговара осећај Е; осећај има један одређен интензитет. Реч је о зависности овог интензитета од надражајне јачине. Поједини интензитет' осећаја као такав није мерљив. Као и свако мерење, почива и мерење ссоћаја на неком поређењу. Веберов пак закон показује ово: К мора имати неку одређену јачину, да би уопште постао осећај. Даље, ако већ има каквог К с оне стране прага па отуда и осећај Е, онда да би се произвела приметна промена осећаја потребна је промена надражаја, чија се апсолутна вредност веома кодеба, ади ипак скоро увек чини тачно исти разломак од К. Молим вас да запамтмте, да ови Веберови ставови вреде само за један потпуно специјалан сдучај цењена.осећаја. Веберов се оглед дакле увек тако врши, дајепрво т. зв. пажња сасвим сконцентрисана на унапред очекивани осећај, да се друга нромена надражаја не предузима поступно, него на скокове„Концентрација пажње", која је на првом месту споменута, у првом реду значи одсуство осећаја и представа, што сметају иди одвраћају-