Просветни гласник

В Е Л К Ш К Е

985

нремести, мускули наново учине потребне иокреге, у кесу улази ваздух и она се одваја. Затим су мислили, да ноге луче неку лепљиву течност којом се ирилепљују за што било. Ближа посматрања у последње време показала су, да они који деле последње мшпљење, нису далеко од истине и грешили су само у том што су ноге мухине лучиле не лепљиву течност већ маст. Може ли маст задржавати ма шта на глаткој поврпшни? Оглед доказује да може. Узимали су длаку 16 сантиметара дугачку, мазали је једном каиљу масти, чиј нречник ппје био већи од добљине длаке, и длака, тако намазана, чврсто се држала на вертикалној новршини стакла. Маст коју лучи муха врло је густа и лепљива, и глатким слојем покрива длаке којима су застрти крајеви мухиних ногу; таквих длачица на свакој нози рачунају 600 — 2000 комада — читава густа четкица. И кад се таква четкица намаже лепљивом машћу, муха се сасвим слободно и чврсто држи на најглачој површини. А и тело је мухино врло лако; средња тежина њезина је 45 мгр. Сад је разумљиво што муха гако често и брижљпво брише своје ноге. Она има два главна непријатеља ири своме кретању: влагу и нрашину. Сигурно су многи оиазили да се муха по влажној површини креће тешко; то је разумљиво а тако и мора бити: влага уништава сав еа>ект масне лепљиве течности; нога на влажном месту не закачује се него клизи. Прашина тако исго не утиче добро: мешајући се са машћу, она је сугаи, правећи с њоме блато у коме више нема лепљивости чисте мастп. И ево ради чишћења својих ножних четкица муха их таре једну о другу наизменце: у почетку задње ноге, затпм средње, држећи се у то време на четири остале ноге. * Тапети Рафаелови. — РаФаело је умро млад, у тридесет-осмој годшш. Ускоро пред смрт добио је он од папе Лава X поруџбину: да изради серију слика из живота Спаситељевог и његових аиостола, које би служиле као модели за тапете. Ови танети су били одређени за једну од дворнпца Ватиканових. Поруџбину танета требалоје дати ткачима Францускога града Араса, којн су се тада славили по свој Евроии због нарочите вештине у тој грани. Да напоменемо узгред да оидашн.и таиети нису били сасвим као садашњи: они се нису ленили на зидове него су се вешали на извесном растојању од њих тако да се између танета и зидова налазила празнина где би се човек могао сакрити. Сетимо се, на пример, сцене у Шекспира када ФалстаФ стоји иза танета, или Хамлет прислушкујући крије се иза њих. Ра®аело је савесно испунио норуџбину; у одређени дан иоднео је он нани седам днвних слика, које су биле израђене најјаснијим бојама са богатом иозлатом. Слике су стигле срећно у Рим. Ну док су их преносили, умро је и Ра®аело и Лав X. РаФаелове слике примили су у Ватикану, ну време је тада било неугодно: сахрањивали су папу, затим су бирали другога, и дивие РаФаелове слике мирно су негде лежале у магацину, очекујући да их се кадгод сете. Деси се тако да их се баш нико није сетио, и оне су случајно биле нађене после неколико година. Кад су слике прегледане нашло се да су се од немарљивог чувања врло исквариле: боје су потамнеле, а платно су мољци изгризли; скупоцене су се слике претвориле у старудије и као старудије биле су продане старинару. Купац их је одноо у Лпворно. Овде је он дуго размишљао шта с њима да ради. У уметности се он није много разумевао, .па и слике су у његовим очима изгубиле вредност. „Ко ће их купити у таквом стању?" мислио је он. Међутим, као пгто смо већ