Просветни гласник

942

да често непријатну активност' не са.мо може заменити интересантнија замисао, већ и да тој замисли ионекад верују „старији". На сваки начин, оно је још далеко од тога да постане лажов; оно је тек само учинило откриће. Али тим самим учнњен је први корак већ, дете зна шта јс лаж, остаје само да се изближе с њоме позна. А то му познанство ствара друга стадија — аример одраслих. Посматрајући живот одраслих дете открива лаж не само у виду могућности, већ и у Форми активног Факта, који изводе „старији", који га опкољавају, и, што је особито важно — његови родитељи. Ако се обрати пажња на то, колико јс у обичном животу нашем условне и уопште ситне лажи, којој ми еасма лако прибегавамо, — и ако се има на уму, колико је јако развијена посматралачка способност код депе — онда ће бити јасно, да то откривање детету не задаје ни мало труди. А ко зна, да се под утинајем примера и подражавања Формирају све најглавније навике и диепознције дечје акиије, — то ће за њега бити јасно, што на дете оиажање лажи код одраслих производи импонирајући утицај. И кад код детета не би било урођене одвратности према лажи, као стању раздешености и дисхармоније, лаж би се прилагођивала у њему исто тако постепено и лако, како се Формирају нпр. елементарне механичке радње, које сусрећем^о код одраслих. Ну она (та одвратност) постоји, о чем сведочи и наше самоосећање и многобројне непријатности у моменту прве лажи, због чега је за основу лажи један пример, макар и родитеља — недовољан. Детету је за то нотребан притисак. Њега даје околни живот и готово свагда у наснлној Форми. Случај ће к њему нредставити прво дотицање детета с другатвом, први удар другатвеног живота, гато се и може сматрати као треКи моменат у развићу лажи. На овом стунњу дете, знајући већ да је лаж могућна, да њу практикују одрасли, — опажа: да је лаж у животу уирав неопходна. Ступајући у живот са безусловном искреногаћу и наивногаћу, оно испочетка говори све што мисли и осећа, чак гата вигае — сви његови утисци прелазе у рад. Но гле, оно врло брзо опажа, да је таква искреност некорисна, опажа тим лакше, што не остаје и некажњен за своју истинитост. Пре свега оно ствара незадовољство својим родитељима, кад говори све што види и чује, о чем би требало ћутати, издаје породичне тајне и др. — речју, поетаје „ужасно" дете, и родитељи, ма како они искрени били, свакојако му саветују да не злоупотребљава своју искреност. Разуме се, они му не преноручују отворено Лагати, већ га уче, да се све не може говорити, што се мисли; а то је већ важно, због тога што то значи учити дете, да не показује себе онако, какво је у ствари; то значи — дати детету појам, да је лаж обавезна.