Просветни гласник

979

1'ад у области Словенске Етнографије, предмет дсветнаесте главе, чини пријатну промену у низу излагања. МаксџмовиК, Костомаров, Кулиш, Ђссонов и многи други, с анализом митофилских закључака Афанасјева, Штура, Залескога, Симе МилутиновиИа као скушбача пародних песама, Челаковскога и тако редом по свима народима еловенским — претресени су и указано пм је место које им у широком смислу Историје Словенске Филологије припада. Пространа двадесета глава говори-најпре о утицају историјске граматике Јакова Грима и његових митолошких погледа на Буслајева, чији је плодни живот и заслужни рад добио релативно детаљну оцену. За њим долазе Биљарски, Лавровски, Дотебња, Котљаревски, Тихонравов, Орест Милер, Пиаин, Макушев и Дринов који су сви познати у нае са научних радова сво.јих. У овој је глави крупан одломак из Историје Словенске Филологије; она еадржи преглед живота и рада већег броја одличгшх трудбеника на пољу Словенске Науке у Русији. Двадесет-ирва и двадесет-друга глава излажу, у свих Словена, рад у области словенеке библиограФије, историје словенских литература, издања старих споменика и писаца. Овде ћемо забележити само неколике, поучне, тачкице. Тако, на пример, кад је реч о плахом, даровитом, вредном, енергичном и плодном и песнику и научнику чешком Карлу Сабини (1813—1877), онда се у млађе генерације неће да зна за његово осмогодишње тамновање због борбе за народну слободу, и „тек у најновије време чешка се критика почиње односити према Сабини праведније и пажљивије због његова не беспрекорна начина живота (кажу да је био — некадашњи борац! — тајним агентом полиције) у последњим годинама старости. У сваком случају критички су радови његови и сада таки да би их ваљало пробрати и прештампати". Наводим ово стога што смо се у те чешке партијске размирице стигли били умешати и ми Срби преко Змајеве лире... Занимљив је помен радо Жгњата Хануша па А. Ђ. Шембере, који је најзад, уз толики успели рад, постао био у томе народу врло непопуларан зато што је с почетка лагано па онда све енергичније устајао против Ханкиних ФалсиФикатас „КраљодворскимРукописом" и „Љубушинимсудом". „На жалост — вели Јагић — у таким случајевима нападаји не остају у границама самога предмета већ прелазе и на личност. Тако је и Шембера био проглашен штетним за народну чешку борбу и човеком који је радио на штету чешког националног самопознања". Па ицак се тек у најновије доба, у „Историји чешке литературе XIX века", признајс како је Шемберпн научно- радни живот био далеко од свега што је рђаво, и како би било право ,,'обновити светлу успомену на његове заслуге"... Занимљив је помен Ј. Јиречека, скромнога Зеленога, Ђрандла, Тифтрунка, Јелинека, песника Халка иротив кога се у новије доба устаје, Неруде и других. — Од Словенаца писац захвално просветнк гдасник, II књ., 10 св„ 1910. 64