Просветни гласник

980

ПРОСВЕТНИ ГЛАСИИК

еиомиње свога гимназијскога наставника, скромнога Ивана Шацуна, који га је, иоред осталога, упутио да чита Оуботићева „Краља Дечанскога" и друге српске књиге «ао и ШаФарикове „Староаштности" — ,-у шестом гимназијском разреду! Даље долаае: КукуљевиК, ЉубиЛ, Ш. ПуциЦ, Божидар и Герасим ПетрановиКи, КазначиЛ и син му Иван Август, М. Бан, МалетиК, ЈукиИ, Ј. СуботиК, Ј. Шафарик, ИрчевиК, ШилиКевиК, ДучиЛ, Св. ВуловиК, Шреиел, Љ. НедиЛ, који.је имао „солидно философско образовање али у иеколико и једнострано гледиште у одени савремене српске литературе", и чије критичке чланке ваља инак сабрати, што „ником иије пришло у главу" учинити. Глава двадесет-треЛа говори о Русима, заслужним испитивачима о Т\.ирилу и Методију, а у занимљииој двадесет-четвртој глави реч је о главнијим иредставницима историје руске литературе и руске критике. Овде нас сусрећу многа и многа позната пам имена; занимљив је похвални суд о Чернишевском па и о Писареву, које су, нарочито првога, у нас одавпо свикли познавати само као врсту политичкога страшила, коме је пиеање средство за револуцију. У нас симпатично примљени Доброљубов стављен је знатно ниже. Са двадесет-астом се главом писац враћа развитку Словенске Филологије у ужем смислу: упоредно испитивање језика улази као нов Фактор у словевску граматику. Глава се почиње: „Добровски и његов рад 1пбШи11оиез образовали су центар словенске граматичке литературе за пр.ве епохе словенске Филологнје. Уза њ, „бок о бок", стајаху Копитар — у Аустрији, Востоков — у Русији. Друга се еноха мо;ке почети с појавом словенских „Старожитности" П ШаФарика у Прагу и с увођењем словенске науке у руске униварзитете избором првих руских словенских научника у лицу Бођанскога, Срезневскога, Прајса и Григоровића. Трећу еиоху словенске Филологије отвара упоредна грматика словенских језика, створена Миклошићем у почетку педесетих година прошлога столећа. Како не може бити сумње о том да је Добровски положио основ словенској филологији ; као што је несумњив Факат да је ШаФариком раширен круг те науке уношењем у њу научне обраде словенске старине и словенске етнограФије а такођер н нсториЈе словенских литература — унраво тако не подлежи ни најмањој сумњи да је ШиклошиЛ заслужио назив оца упоредне граматике словенских језика". У таком се тону даље говори о животу и о научном раду Миклошићеву, те се при крају одељка одаје заслужено нризнање и раду А. Шлајхера, који .је толико заслужан што су у упоредној граматици словенски језици заузели тако угледно место. А „није мала заслуга његова и у томе што је васпитао два виђена представника упоредне и словенске науке о језику, Јована Шмита и Авг. •Аескина". „Док је Миклошић — тако се почиње двадесет-шеста глава развијао енергичну делатност у Бечу, где су прилике 1848 године по-