Просветни гласник

196

11Р0РВВХНИ ГЛАСНИК

талаца а не и због уметничке вредиости песама. Послс некодико реди у „Приступу" Маретић се из.јашњава сасвим иротивно. Вели да има ,око 100 песама, које би служиле на част свакој народно.ј књижевности 1- . Тко би и за те пјесме рекао да их није вриЈедно читати, ја бих га потсјетио, до су сва људска умјетничка дједа релативне вриједпости; што једни до небеса дижу, томе други ни мукает нијесу!" Ма .10 нре овога Маретић рече да је узрок нечитања „у самијем пјесмама" не рекавши да се ово не односи и на оно „око 100" песама. Ако ј.е оно напред Маретић рекао за сдабе песме, морамо питати зар се историја укуса у читању утврђује само по слабим песмама? Да је имао на уму и ово „око 100" а то није мали број, а то се морало имати на уму, онда се неби могле написати две поставке супротног смисла о уметничкој вредности народне поезије. — Тако је и то.хико је свега Маретић рекао о уметничко.ј вредности народне поезије. Посде те противуречности о вредности поетској народних песама Маретић у „Пристуиу" наговештава и иотиун Фијаско књизи својој. Ако се назив књиге меће по некој логици, ко не би очекивао, да ће гдавнина ове књиге бити о ономе, но чему би наше народне песме „служиле на, част свакој народној књижевности," како рече Маретић. Међутим то је Маретић само рекао а књигу испунио расправљањем: нешто о стиху, Фигурама, историским дндима и интернационалним мотивима у народном епу. Зар би наша на.родна поезија, у првом на и другом реду том својом страном чинила „част свакој народној књижевности?" Напослетку и Маретић је видео да се никаквом дијалектиком не може одбранити што у књизи под овим именом не говори прво о оном што чини „част" нар. поезији, па је напослетку и отворено рекао: „Ја нијесам овдје хтио избројити све лијеие наше пјесме, што се налазе по различнијем зборницима, јер ми то није ни сврха. — А после овс изтаве ко не би рекао: на зашто је Маретић дао књизи име „Наша народна епика," кад се у „Приступу" одриче и простог бројања „Лијепих пјесама"? Како би, на нр. излгледало, кад би неки академик хтео да пише о Јакпшћевој поезији ради „опће наобразбе" иа рекао у своме „Приступу" као и Маретић, да неће ни да броји најлепше песме Јакшића, а камо ли да их приказује, како ли би, велимо, изгледало, кад би и тај академик узео само велики број стихова Јакшићевих, без обзира да ли они ваљају или не ваљају на нашироко причао о „историским лицима" и „интернационалним мотивима у њима без и једне речи о поетској вредности Јакшићевих песама? Би ли се томе саставу могао дати назив „Јакшићева поезија?" Наравно да би такав назив, а без икакве ограде, био за ту раснраву ансурдан. У таквој је илузији био и Маретић, кад је овој књизи са оваком садржином могао дати име Наша народна епика" где нема никаквог приказа народног епа као поезије, пи по нај^пштијим местима. Јер ово што је Маретић наппсао о нашој народној поезији, о тој се партији пише и код оне поезије, која не чини никакву „част народној књижевности на свијету" и чије песме није „вриједно читати" због уметничког успеха, већ због дингвистичке, етнограФСке, етнолошке и друге грађе у њима. II Маретићу је познато да има на стотине хиљада стнхова без иоезије, али се опет може писати о Фигурама тих стихова, о историским лицима, такође о интернационалним мотивима и другим „различним цртицама" у њима. Међутим наш на,-