Просветни гласник

ПРПКАЗИ И ОЦЕНЕ

195

а потпуно сам увјерен да их ннтко други неће наћи, тко у народнијем пјесмама само оно тражи и налази што у њима јест, а не оно чега у њима нема". И ово је Маретић рекао без доказа. Нити каже на чему је основана кажа и бајка (8а§;е шн1 Магсћеп) народног епа, кад у њему нема митологије. Другим речима Маретић мисли да наш народни еп не вреди приказивати ради „опће наобразбе" ни с које важе стране: ни естетички, ни по лепо реченом мораду, нити по поетској вредности његове каже и бајке. Речи о томе нема у овој његовој књизи. Па по којима је разлозима Маретић могао рећи, да је овај његов „покус" особито оригиналан с тога, што је он „по својој изведби прва књига" у нас, „која би нашу народну етику обухватила у ијелини?" Или Маретић мисли да његову расправу о стилу, интернационалним мотивима и још о неким ситницама из народног епа треба сматрати као „покус, који би наш народну епику обухватио у цјелини?" Морамо рећи да је мало тако наивних читалаца „знанствених дјела" Југослов. академије, који ће се сложити са Маретићем. Нити Маретић каже разлоге по којима је ради „онће наобразбе" умесније приказивати стихове и друге споредније елементе а изоставити реч о уметничком и етичком делу нар. епа. „Приступ". Са свим је јасна садржина ове књиге, али је ипак Маретић написао „Предговор" и иосле тога није било потребно писати и „Приступ", који, кад се ггрочита разговетно, казује, да писац није желео дати у њему неколико увоДних речи ка садржипи, већ нешто сасвим друго. То је нарочита расправа врло разнородне садржине. У том хетерогеном одељку нас је највише интересовало поновно Маретићево изјављивање зашто се у овој књизи не расправља о естетици-пародног епа, и још нека места која се тичу историје и садржине народног епа. Ово опширније понављање из „Предговора", ваља да је зато дошло, што би била по све неразумна слобода назвати књигу „Наша народна еиика" кад се у њој не расправља о ономе што чини биће народног епа, него се опширно говорило у њој о мање важним и нимало важним местима у народном епу. Тако је Маретић и великим делом „Приступа" морао да износи непотребне и неубедљиве разлоге, еда би кога уверио зашто у овој књиги нема ни речи о уметничкој и моралној вредности народног епа. Ваљада, да би доказао, да није до њега кривица што у ово.ј његовој књизи нема ни речи о поетској вредности, већ да је томе узрок у самом народном епу — Маретић је морао противуречити и самом себи. Прво у неколико састава говори како данас нар. еп нико не цени нити чита, нити му даје велики уметнички значај. А за пређашње одушевљење према народном певању, каже, да је долазило од наивности и површности читалаца а не од велике вредности уметничке народног епа. Могло би се мислити да је Маретић рекао да се сад народне несме не читају због промене укуса у читалаца, а не због њиховог уметничког неуспеха; т. ј. не читају се из оног разлога по коме не владају укусом данашњих читалаца ни СоФокле, ни Хорације, ни Шекспир иа ни Шилер и Гете. Не, Маретић не налази узрока нечитању народних песама у промени укуса, већ вели: „што је интерес за народну ноезију и међу нашијем људима врло попустио, томе треба узрока тражити у самијем пјесмама." Значи: што су се народне песме раније радо читале, да је то долазило само од ондашњег укуса у чи-