Просветни гласник

194

ЦРОСВЕТНЖ ГЛАСНИК

срж народне књижевности приказати по модерном схватању уметности ради „опће наобразбе", тим пре, што и сам каже да има на стотину народних песама „које би сдужиле на част свакој народној књижевности на свијету." Па зар је то мали број ко.ји штампан износи више од хиљаду страна велике осмине; тих стотину народних песама чине обиднију кљигу него што је скупа узев Илијада, Одисеја и Енејида. И према овоме онај став Маретићев, да се о поетској вредности народног епа, ради „опће наобразбе" не може у овој књизи расправљати због већег броја „сдабих него ли добрих пјесама видимо, да је речен погрешно ил.и је неко место из случајне дијалектике. Јер је,. као што видимо, са свим очигледна истина, да из ове књиге ни.је могла изостати уметничка анализа народних песама због недовољног ноетског успеха у њима, кад и Маретић каже, да их има 100 „ко.је би служиле на част свакој народној књижевносги на свијету." Да узрок томе није био ни до малог броја песама него у вољи Маретићевој то нам сам он мало јасније каже у „Приступу" речима: „Ја нијесам овдје хтио избројити све лијепе и дотјеране нагае јуначке пјесме, јер ми то ни.је ни сврха." Па зашто се књизи дало име „Наша народна епика," кад се није хтело у њој нриказати најлепша и најоригиналнија страна народног ена ? Коме образованом Србину и Хрвату није познато да је у нашим народним песмама после естетитичног елемента моћно поетски изражено морално осећање разне врсте, тако лепо, да се мпоге песме само због тога и памте. А Маретић о томе каже: „што ја народне пјесме не проматрам с етичке стране, т. ј. што не гледам, колико је народ у њима показао сво.је назоре о врлини и злоћи, то је зато, јер држим, да се у томе погледу не би могло наћи у нашим јуначким тгјесмама ништа, што би било карактеристично за наш народ" — јер, вели, „и други народи у својим пјесмама осуђују на пр. издају, насиље и друга зла дјела онако, како осуђује и наш народ." Ко још каже да није у главном тако ? Али овде нису у питању оригиналности моралних принципа, већ уметнички изрази моралних емодија; у овоме је биће и оригиналност сваке поетске дидактике па била народна или појединих песника. И ако су на пр. многе јуначке мајке као Јевросима „тежило за правдом", али ни две нису је на један начин исказаде.. Према томе оригиналност народне дидактике није у моралним приндипима, већ у раздичном појимању и казивању заједничких места. По Маретићу не би се могло говорити ни о разлици, на пр., љубавне лирике народне ни уметничке, јер .је осећање љубави много више заједничко^ него, на пр. осећање правде. Маретић је морао прво расправом утврдити, да у поетском смислу наша народна дидактика нема своје оригиналности, па тек онда да, се верује овим његовим речима. Боље би учинио да је рекао и овде, како му није била „сврха" да говори о моралним поетским особинама народног епа. Да ли може Маретић доказати да су и морални принципи исти у народној поезији свих народа? Видећемо у даљем прегледу да је Маретић одустао од ове своје поставке, написао је повећи одељак о „ружном" у народној поезији. Те нам и ово казује да није био узрок у песмама, што Маретић није расправљао о моралном изразу у народном епу. А за митологију народних песама Маретић је рекао: »у нашој народној епици нијесам нашао ни мало података аа какву митологију,