Просветни гласник

13*

НРИКАЗИ II ОЦЕНЕ

193

их не лроматрамо с етичке и с митолошке". У томе смисду, али опшириије, брани се Маретић и у ,приступу". Међутим тако је позната и обична: истина ако се нема шта рећи о естетици, етици. митодогији и.1и религији народнога епа у име ,опће наобразбе", онда тај народни духовни производ и нема поезије у себи. Ако Маретић мисди да је у српском и нешто хрватском народном ену без икаква значаја део уметнички и етички, то треба прво да се докаже, па тек онда се може прећи на раслраву онога што чини главнипу ове књиге. Пре овога доказа бида је неумесност, макар и нехотична, дати овој књизи име: „Наша народна епика", где се ни једном страном књиге не расиравља о ономе што је гдавно у сваком епу, на и нашем, већ се опширно нриказује што је споредно и најспоредније у сва*ком роду поезије. У име доказа о погрешном називу ове књиге нре свега, исписујемо и иотпун прегдед њене садржине: „Предговор. Прва глава: Цристуа. Друга гдава: Техника иу ои&е начин приказивања. Трећа гдаВа: Историчка лица. Четврта глава: Интернационални мотиви. Пета гдава: Ј'азлинне цртиие". Мисдимо, довољно је прочитати и овај прегдед садржине па да се види како је ова књига ногрешно назвата „Наша народна епика", јер у њој нема ни речи о садржини и иоезији у народном епу, т.ј. у овој се књизи не раснравља о ономе што је гдавно у народном епу; и према томе њој треба дати њено друго име. Еао што видимо, овај Маретићев „покус" није први на свијет који би нашу народну епику, обухватио у цједини, јер у њему нема ни речи о ономе што је гдавно, што чини „пједину" народнога епа. Напротив, и у овој су књизи скуиљене некодике „монограФИЈе, које обрађују само поједине диједове," и то често врдо споредне „диједове". Неуспех „иокуса" Маретићева још боље ћемо утврдити прегдедом „диједова" ове књиге. „Предговор" Лредговором" и .Приступом" Маретић је жедео, ианред смо рекли, да се оиравда, што у књизи овога имена нема ни речи о ономе што је гдавно у народном ену, једном роду поезије. Каже, да није расправљао о естетици народног епа, јер „има много више сдабих ијесама него ди добрих, а до тога се разудтата лако додази и без онширне и дубоке анадизе појединих пјесама." По овој Маретићевој догици не би се могдо писати ни о поетској вредности песама Његошевих, јер и овај наш ведики песник — да о другима и не гово» римо — испевао је за свога живота више сдабих и добрих стихова него ли ио свему оддичних, иа се ипак толико нисадо о поезији Његушевој. Да у садашњим збиркама народпог епа има на број више иесама слабих него добрих, то је одавно познато образованим читаоцима а камо ли ученим књижевницима и нашим и страним, иа се опет о уметничкој вредности народних песама писало и пише, и увек високо цени уметнички таденат народних иевача по оном мањем броју песама. По том мањем броју песама утврђен је поетски успех народне поезије као и поезије многих несника уметника; због тога мањег броја народни је еи унет и у шкодске књиге; и сва је књижевна вредност народних песама у том мањем броју; у том мањем броју налази се, тако рећи, душа и срце народне поетске уметности; у том је броју главно дитерарно биће народне ноезије. Очекивало се да ће академик