Просветни гласник

ШКОЛСКО ЕРЕТАЊЕ

179

Као лрви од радова, који тротирају једно од пшања покренутих од стране г. Багаића, био је рад г. Милоша Ивковића „Из наставе српскогјезика у средњим школама". Г. Ивковић је израдио једно угледно предавање из српског језика за први разред на основу принципа којих се он држи и по којима бн како он мисли, требало изводити наставу тог предмета у нижнм разредима. У уводу је г. Ивковић дстакао да настава матерњег језика има задатак да не само шири круг идеја у ученика но да, и то је главно, негује и начин изражавања, насупрот оном начину предавања ио коме се тражило што боље ■знање на изуст многих граматичких правила и одредаба. Ученике треба обогатити што већим бројем речи, али да свака нова реч добије и своју пуну садржину на, основу очпгледности тако да оне постану ученикова својина, да их он потпуно разуме и самостално употребљава. У томе раду треба лмати постепености; настава бп почињала са слушаном и говореном речп а не са нисаном; тек иошто се ученик навикао да добро говори, да у говору •стече добар облик и добар стил, прећи на писање. Та настава, дакле треба да има чисто литераршг смер. На једноме чланку из читанке дао је г. Ивковић практичну примену тих ириндипа и показао како он, и то са успехом ради. У дискусији, која се развила иоводом г. Ивковићевог рада, учествовало је доста говорника, и учињене замерке, сводиле су се у главном на две: ирво, да те идеје нису нове и да се тако радило п ради, п друго, успех ипак није постигнут због оскудице добрих уџбеника и великог броја ученика у разредима. Ре®ерат г. Милоша Московљевића на књнгу Фр. Бучара. „Роуцез! рго1ез1ап18ке кпјмеупозЦ и Нгуа1а га, упјете КеГогтасуе" био је у главном довољан по писца. Важнија замерка, коју је г. Московљевић учинио била је, што је писац задржавајућп се и сувише на културној историји, мало пренебрегао свој циљ те историја књижевног делања у том добу, разбацана по делом делу. није прегледна и не даје један, целокупан утисак. То је сумарно изложена садржина чланака читаних на друштвеним састанцима и усиех што га је Друштво за српски језик и књижевност до сад показало. Судећи по заинтересованости и пуној вољи чланова да тај рад буде све интонзивнији, надати се да ће рад Друштва за кратко време показати видних резултата. Павле Стевановић. * Народна бибдиотека у Веограду. Прожет уверењем д? се недостаци и грешке у друштву и у установама његовим могу почети успешно лечити иа, постспено, и излечптп једино изношењем истине о њима, — ја, н ако, вероватно, ненадлежан, ево хоћу да иокушам па да у најкраћим потезима, ослањајз^ћи се само на историју, изнесем истину о данашњем боље рећп о давнашњем — стању једне културне установе народне: о стању Народне библиотеке у Београду. Ја нећу овде да говорим о важности коју библиотеке имају, нити о томе да се култура и образованост једнога народа, данас, мере према броју .јавних библиотека његових; ја хоћу, с историјом у руцн, да изнесем колико се мало најобичније пажње, — указивало и указује, једној оваквој културној установи. Ја хоћу да говорим о првим, основним погодбама без којих се једна библиотека не да ни замислити: хоћу да говорим о стању просторија или боље, о с.тању читаоница Народне библиотеке у Београду.