Просветни гласник

256

ПРОСВЕТНИ ГДАСННК

Иителектуа.ша и књижевна хегемонија Србије. Јако улажење Босне и Херцеговине у српску књижевност. Повећавање чнталачке публике, књижевно и културно јединство народа све више ојачава приближаваљо сриске и хрватске књижевности. 1) Јован Дуч-кЛ Милан РакиК Стеван ЛуковиК Вељко ПетровиК Милан Ћурчин Милорад ПетроваК Лелимир РајиК Даница МарковиК Сима ПандуровиК 2) Борисав СтанковиЛ Петар ЕочиК Пво Ћииико Милутин УекоковиК Радован ПеровиЛ-Невесињскн 3) Војислав ЈовановиК 4) Богдан ПоиовиК Слободан ЈовановиК Павле ПоиовиК. Ни ова класпФикација п подела није беспрекорна, без својих недостатака и без празнина. Пре свега, све поделе имају нечега више мање вештачког, и „обухватају стварност као што рибарска мрежа захвата воду% како је то рекао један ведики модерни говорник. Подеде су апстракције учињене ради практичних потреба, да би излагање било прегледније и јасније, и најбоља подела није у стању да задовољи све захтеве и да обухвати све сдучајеве. Недостаци и празнине неизбежни су при свакој подели у опште. Ова подела има и евојих нарочитих тешкоћа. Српска књижевност, особито у својим ранијим периодима имада је много случајног, спорадпчног н индивидуалног, тако да се уопштавања могу чинити тек пошто се занемаре особености, а истакну опште и заједничке црте. Без генерализација, без упрошћавања и без проширавања, немогућно је чинити поделе у опште; у подеди српске књижевности генераднзацији се морало дати више маха. У ово.ј подели има писаца који припадају и једном или другом периоду: има их закаснелих који продужују традиције ранијих периода; има претеча који иду пред својим добом и предсказују нова времена; има писаца који се развијају са својим временом, и од једне