Просветни гласник

304

ПРОСВЕХНИ ГЛАСНИК

Слике какве су овде поленуте, имају на морал великп утицај, пошто није само изнесено шта треба радити, него је показа.н и пример како друга деца то веЛ раде. Сугестнван утицај, на дечју душу .је овако много .јачи, него кад се само слушају моралне поуке. Очигледна настава се у Јапану врло умешно изводи. За историјску наставу су изложени костими у величинии луткине хаљине, израђени на часовима ручнога рада. Ова метода није тако ни у једној земљн примењена. У овом погледу се треба угледати на Јапан, јер се изазива интерес код деце. Пошто су Јапанцп неколико деценија учили од Европљана, почињу и сами да стварају и од сада могу Европљани од н>их да нриме понешто што је корисно.

ПРООВЕТНЕ И КУЛТУРНЕ УОТАНОБЕ

Народни Музеј. — Нсторијско-уметнички Музеј. 1844. год. основан је Народни Музеј у Београду. Он већ има своју. историју. У животу ове установе налазимо врло мало догађаја, који су могли новољно утицати на њен развитак. Нанротив, и у животу ове установе налази се потврда за већ давно познату истину, да је Србија за своје просветне и културне установе до сада врло мало учинила. За наиредовање и развијање Народног Музеја било је потребно испунити четири основне погодбе, од којих ни једна ни до данас није остварена. Из самог задатка ове установе, да прикупља, сређује и чува остатке материјалне културе из целокупне прошлости своје земље и да буде први мецен српске уметности проистицале су и основне ногодбе, без чијег се остварења Народни Музеј није могао развијати. Прва основиа погодба јесте закон о Народном Музеју, којим бп био обезбеђен његов оистанак и регулисан ноложај према држави и публици. Тим би се законом имао уредити и ноложај радних снага у њему. Таквог закона нема ни данас. Народни Музеј можда је једина наша установа, која постоји без основног закона о самој тој установи. Друга је погодба закон о старинама, којим би се имало обезбедпти стално притицање старина у Народни Музеј, регулисати однос државе и њених оргаиа с једне и прпватних лица с друге стране према налажењу старина у земљи, њиховом чувању, према трговини с њима и, најпосле, чување и одржавање монументалних и других старина у целој земљи. Колико је потребан овакав закон јасно је из тога, што данас не постоји ни једна држава, која таквог закона нема, Србија је једина. Жалосне последице, које отуда нроистичу, остале су забележене у аналима Народног Музеја. Трећа је погодба, зграда за Народни Музеј, које ни до данас нема. Садашње зграде нису зграде за Музеј. Оне нису ни погодне, ни довољне, а у многом погледу оне су штетне за саме објекте у њима. У ногледу на ове зграде могло би се рећи, да држава ни у колико не ноступа економно, нити онако, како би то захтевали интереси установе и државног буџета. Досадањи издаци, на преправку приватних зграда, на нретварање кухиња, мутвака и штала у просторе за смештање музејских објеката, на одржавање тих рђавих зграда и простора као и на њихове сталне годишње доправке,