Просветни гласник

СДУЖВЕНИ ДЕО

357

Ти реверати гласе : Басне ао Доситеју ОбрадовиАу и другим од Влагоја Нед. Кечкића. Према писму Гдавнога Просветног Савета од ПБр. част ми је поднети овај свој реферат о Баснама ио Доситејеу Обрадови&у и другима, од Вдагоја Нед. Кечкића. Свакако су басне данас најмање читаиа врста дидактичнога песништва. Томе је узрок њихова примитивна наивност, те према том и носредност њихове поучности, којом се врдо мало може утицати на данашње и сувише индивидуалистичко време. Басне се данас дају још само деди, која их обично читају под надзором старијих или их читају само за то што немају шта друго читати. Знајући за то јамачно је г. Кечкић и везао своје басне за име Доситеја Обрадовића, коме ће се ове године прославити стогодишњида од смрти му, да би им тако боље обезбедио грађу. Међутим, познато је да те басне не припадају Доситеју Обрадовићу, који их је и сам називао Езопове и »прочих разних баснотворцев*. Оно што је његово то је оно што иде уз те басне, то су његова »правоученија*, а којила се г. Кечкић није посдужио. Стављање, како се обично каже Доситијевих басана, у стихове није у нас ни мало нова ствар. То су радили још дре 60—70 година Исидор Стојановић, па додније Љубомир Ненадовић и други, као што је у опште баснарска књижевност у нас доста негована, да последњих година добисмо и избор Езопових басана у прози од Мих. Дојчиновића и ЛаФонтенових од Ст. Станишића. Међутим, не може се рећи да су и једпе од ових, и оне у стиховима и ове у прози, и приближно имале успеха, колико су прозе Доситеја Обрадовића, па према том несумњиво је да и ове у избору г. Кечкића неће бити боље среће. Моје је мишљење да би г. Кечкић много боље био учинио, даје покупио главније мисли и поуке из правоученија или из живота и прокљученији и Совјета здравога разума од Доситеја Обрадовића, па да их је ставио у стихове, ко.ји би много више заинтересовале свет и према том и јаче утидади на њ него ове и сувише познате, скоро дотужаде басне. Од 48 басана, кодико их има г. Кечкић, све су, сем две, из дела истога имена од. Доситеја Обрадовића. Већина их је и сувшпе добро позната, н. пр. Попци и мрави, курјак и коњ, славуј и кукавица, јелен и пси, комарац и во, дисица и дрвена глава, жапче и јуне, курјак и јагње и т.д., што се све налази скоро облигатно у свакој књижици за деду. Свугде се говори све само о животињама, нигде и о чем из биљнога царства, а, сем две, није више и о самим људима, чега има у обиљу и у Езопа и ДаФонтена, па и у Доситеја, те је тим досадност појачана, а интерес у децејош више ослабљеи. Све те басве нису ни по моралу много разноврсне, да су у њима истакнуте скоро све врлине, потребне деци, нити кажњени или осуђени скоро сви пороци и недостаци, чега у већој разноврсности има у Доситеја, него су више мање једнолике. Има четири, пет басана? са скоро једним истим поучним смером, иди са врло мало варијације, н.пр. о кажњеној грамжљивости, уображености, хвали и савети ит.д. Свакако избор басана и у овом погчеду могао је бити разноврснији, а према том и систематичнији. За тим има овде басана, које с обзиром па своје маде читаоце као негативне могу негативно утицати, н.пр., о вуку и јагњету, сдавују и копцу и т.д,, где сида побеђује без икаква коментара. Неке пак басне онакве, како их је г. Кечкић израдио, нису довољно ни јасне својим моралом, н.пр. лисица и дрвена глава; лонац и тенџера; олуја и ћелави човек; курјак, баба и дете и т. д. Као што је познато, Ла Фонтен је, радећи по Езопу, мењао детаље према прнликама у Француској, а тако је и Доситеј, радећи и по једном и по другом, удешава према српским приликама, и у том је погледу био прави мајстор. Поре-