Просветни гласник

584

ПРООВЕТНИ ГЛАСНИК

говоре. Научити деду да говоре, може се рећи да у томе лежп сва хајна наше вештине. Немамо ми само дужност да научимо децу нарочитим правилима пз граматике, рачуна, да их натерамо да запамте важније стварп из историје, географпје и прописе из морала. Наша је дужност нарочито да отворимо њихове духове. Отворити дух према идејама као што се цвет развија и отвара на пријатној сунчаној светлости; од овог малог створења које ништа не зна и које је повучено само у себе створити интелигентно н осећајно створење, подобно да разуме, да буде одважно и поносито, зар то није свети задатак? Да се до тог резултата дође нема бољег средства него разговарати са ученицима и терати их да и они говоре. Наставник који само говори ученицима са своје столице не улази у душу својих ученика: то јо наставник кога се ученици плаше, то је наставник кога ученицп не воле. Онај пак који тражи да заинтересује своје ученике који изазива да и они питају, који вежба њихово размишљање, који их натерује и обвезује да говоре, таквог наставника се не плаше : њега ученицп воле, он им доиста постаје учитељ. И како они иду устоиице за њим! Како иду онамо куда их он води, како се њихови духови и њихова срца отварају према истини, правди, доброти! Није овде, у осталом, реч да се тражи од ученика да случајно говоре, да говоре о свему, и напослетку да говоре, а да ништа не кажу. Као год и сва друга школска вежбања и говоритреба да су дуго припремани и да се њима методички руководи. Природна основа им је читање. Нпшта није интересантнпје нити корисније до, кад је свршено с читањом, иозвати дете да на свој начин понови све оно што је прочитано; знајући унапред да ће морати дати рачуна о ономшто је прочитало дете неће читати онако махинално; више ће обратити иажње оном што чита; боље ће разумети прочитани текст; биће у стању да погоди мисао пишчеву; биће могућно да учитељ и ученицп разговарају о прочитаној ствари, и у току тога разговора учитељ и ученици измењаће мисли: мисли већ старе, које се тако са задовољством иосматрају и које се још више цене; и нове мисли које се односе на нове ствари које се откривају са задовољством, често пак и с радошћу; и на тај начин доиста се врши интелектуално васпитавање деце, у исто доба док се објашњава текст и док се о њем разговара, пошто сваки може да проговори коју реч, чим наставнпк са њим неогранпчено руководи. На тај начпн отварају се духови, пробуђују се интелигенције, дете ради и научи да ради. Срећне су оне школе у којима се на овај начин ради. К. Р. * Морал.на настава и морално васпитаваае у Француској Кеуие ре(1а§о§1дие у свом Фебруарском броју доноси извод из извештаја једнога инспектора основнпх школа о моралној настави. Тај извод гласи: „Са задовољством констатујем да готово сви учитељи умеју врло згодпо и лепо да објасне и да одрже предавања из морала. Понеки се само задовољавају тим што им ученици пауче напамет резиме који они нису никако или врло мало објаснили. Они не раде како ваља. Не испуњавају своју дужност. Наше предавање из морала нема за циљ да нагна дете да научи непознате и ацстрактне Формуле, већ да му да могућности да пре свега разуме, а по том и да осети корист, потребу, величину дужности, које нам ваља испуњавати. Треба објаснити, разговарати, и у колико је могућно, доказати ако хоћемо да убедимо. А потребно је убедити.