Просветни гласник

594

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

реч далеко није име (имепица. заменица, придев број). Ако том поделом хоће да се унесе нево објашњење о ирироку. онда се то може радити без утврђених назива. На пример у реченици: Хак чита — прирок је сам глагол а у реченнци: Он је добар — прирок је еастављен из глагола и придева. Свуда, дакле, може се питати, какав је прирок, али бележити то и нарочитим називима, који су уз то још и нетачни, никако није умесно. Тако исто, и онај назив саона није подесан, него је боље рећи, да су то глаголи непотпуна значева, који тек у друштву с којом другом речју дају потпун прирок. У осталом, ово пхто рекосмо о подели прирока и о саони више се тиче доследности п пр(;'цнзности, него ли неке веће иогрешке, и с тога може остати и тако како је. Сасвим друкчије ствар стоји с одељком о додацима (додатци?). Писац по Стојановићу п др. вели да се додаци могу додавати: а) иодмету, б) прироку, в) аодметовим додацима н г) ирироковим додацима. Таква подела погрешна је већ и по томе, што додатке исте службе и истог значења дели у различне категорије. На пример, по писцу, у реченици: Леиа књига скупа је — реч леиа је додатак подмету или атрибут, а у реченмци: Купио сам леиу књигу — реч леиу је додатак додатку прпрокову?! Том се, дакле, поделом долази до такве погрешке, да се исти појав час сматра овако, час онако. Сваки придев који описује какву именицу јесте њен додатак, њен атрибут, па била она у првом, као подмет или у ком зависном падежу. Иисац то и сам увпђа па на крају тог одељка додаје да сем подмета и друге имепице у реченици могу имати свој атрибут на пр.: Он пева лепу песму. Ово исирављање ће код деце произвести још већу забуну, јер долази у сукоб с главном поделом, по којој таквим случајевима припада назив додаци ирироковим додацима. Све Је то писац могао избећи ноделом додатака на именске (гезр. у овој књизи именичке) и на ирирочке. Чак и овај назив ирирочки додатак, ма да је за децу у I разреду и простран и јасан, требало је, ради нрецизности и ради утврђивања сталних термина, заменити ширим називом глаголски додаци, јер сваки глагол није прирок; на пр. у реченици: Истииц говорити лепо је реч истину није прирочни додатак него глаголски, јер говорити није прирок него нодмет, дакле глагол у једној од својих Функција. Писац је добро учинио, што је, после ових додатака, рекао нешто и о сложеној реченици, јер с њом деца имају посла при сваком читању и при сваком писменом задатку. Тако исто, веома је умесно, што је укратко иаведена интерпункција, јер је она потребна за први писмени задатак. На крају књиге додата су вежбања за употребу предлога. Нема сумње служба предлога је веома важна и потребна, али свакојако мислим, да није требало нарочито у I разреду, дати више нростора предлозима (5 листи), него ма ком другом одељку. Из ове партије, мис-лим, довољно је било навести примере за предлоге који иду с два или три иадежа, и то нарочито да би се деца, одмах у I разреду привикла на разлику која зависи од тога да ли су ти предлози уз глаголе кретања, или уз глаголе мировања. Тек уз то могао је доћи но који пример за који важнији предлог, на пример за предлог с. Граматичких иогрешака у књизи нема, само нам се чини да би у рег ченици: Тренутни глаголи немају овај облик — боље стајао други (овога облика/ него четврти падеж (овај облик). Тако исто, у реченици: Ја сам