Просветни гласник

606

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

слабе ако нису добро саграђена, него су пуна излишних ио .једииости, иретрпаности и развучености... Ту вештину знају велики европски приповедачи. Они су, по речима Золиним, спојили високу уметничку инсиирацију са савесном занатлијском обрадом. Они граде своје романе, како то каже ЛаФонтен за својс стихове. Један од наших најбољих мриповедача, Јанко Веселиновић, хвалио се како чешће наиише по коју нриноветку без иједног брисања и икакве поправке. И тако је, збиља, и било, само што такав рад није за иохвалу. Толстој, .један од највећих романсијера у Европи, није се стидео да по десет и више пута иоиравља своје романе; да мења нојединости, брише, дописује, одузима, додаје, док не створн целину каква се њему донада. То је, наравно, познато и нашој читалачкој иублици, јер је о томе и у нас иисано. Ми то иомињемо само као нример на кога се треба угледати, ако се жели ностићи успех који сам таленат никад не даје. Добро је учинила Срнска Ењижевна Задруга што нам је дала српским читаоцима неколико у истини великих дела. И још је боље урадила што се задржала на старијим иисцима, из еноха које су најкњижевније н уметнички најбогатије. То су велики учитељи уметности, чија су дела још и данас онако исто свежа и млада, као и у доба свога ностанка. Ја без устезања иотписујем мишљење уваженог нрофесора упоредне књижевности на универзитету г. Богдана Поновића о новим књигама. Тако сам увск говорио својим ђацима а тако сам и с-еби бирао ло .л'иру. Нове ствари често имају незаслужсн глас, који брзо иролази. Наиђе каткад епоха лажних ђеинја н иролазних талената. Уђе у људе нека номама за ексцентричним књижевним производима, у којима је извештачена оригиналност без вредности. Створи се за час изоиачен укус, као у грозници или мамурлуку. А многи читаоци хвале дело због гласа који оно већ улп:;;п у да се не би ноказали незналице, као што лсио казује гатка о невндљивпм хаљинама краљевим. Г. Поновић. номиње Хауитмана и Ибзепа. али свака књижевност има тих примера. Кад се иојавио Горки, њим се оиијале масе необавештених чпталаца и заносили лако заиаљиви крптичари. Прочнтао сам тада Тому Гордјејева, његово понајглавније дело и био сам занрепашћен несразмерношћу између репутације Горкога и његове стварне вредности. Гекао сам да ће његова слава брзо проћи, н, како ми се чини, пзгледа да је већ ирошло време заносу за њега. Има таквпх иримсра и у Француској и у Енглеској књижевности, нарочито у носледње времс. Изничу нмена која свако изговара скоро с побожношћу, а једва да ће проћи једна или две децсније, на их се нико неће пи сећати, а то ли читати њихова дела. А Тургењев остаје; остаје и Толстој, п Дикенс и Хиго па п Сенкијевић и Гончаров. Понеки од њих, баш као и Шекснир, ностају већи што се више одмиче у будућност, и док су их савременнци поштовали, најближи потомци им се дивили, даља колена почињу их обожавати. Добро је иреносити у нашу нејаку књижевност таква дела која су неоштећена нрошла кроз читаве деценије, и задобила и критику и читаоце. То су као монументалне грађевине које су одолеле потресима времена и ноказују висину до које је дошла уметност у своје златно доба. Она су не само свето завештање пропглостп, него и окрепа садашњости, јер се иосле њих не може наћи ништа што би им било равно, а камо лн што би их иремашало. За дапашња дела не може човск никад бити иоуздан да много врсде, јер се нуно разноврсдих интереса мепга у оцену-читалаца и критичара. Ту су лична осећања; ту лријател.ства или пепријатељства нрема