Просветни гласник

668

просветни гласник

иоздрављају и шта разговарају. Зато су његови оииси и сувише детаљпи, често развучени а каткад и досадни. Човеку дође воља да му каже: „добро, престаните, разухмели смо, осетили смо". Па ипак сва опширност, све изобиље описа и иојединости нису увек у стању дати јаку сдику личности и снажне, верне сцене из живота. Сравните само Тургењевљеву Ђему („Лањски Снег") са Гончаровљевом Олгом: Гончаров је потрошио много страница на Олгу, па је ипак сумрак обавио њену личност, док се г Бема, насликана с неколико мајсторских нотеза, креће у пуном сјају сунчаних зракова. Гончаров је вештак у детаљииа. По неки су израђени тако савршено да је немогуће наћи им ма п најмањи недостатак. Први долазак Таранћева к Обломову спада у најлепше и најизрађеније појаве у руској књижевности. Његова прича. о тобожњем рођаку Алексијева једино је истински весело место у целом роману. Таранћев је и иначе оцртан веома добро, боље још него и сама АгаФија Матвејевна. Његова личност иодсећа јако на Гогољеве: у Таранћеву има нешто од Ноздрева и Собакевића уједно. Колико је Гончаров ишао у детаље види се ио понављањима. Он на више места бележи невештину Захарову у ношењу посуђа а на два Љеста има једну исту реченицу: Обломов брзо скаче с дивана и „погађа обема ногама, у папуче" (стр. 55 и 96 I књиге). Сцена с почињањем писма понавља се такође (99 и 164 стр. I књ.). Тако је и с читањем књига: о томе се говори на три места. То слаби вредност роману, наравно само донекле. Роман личи на свог главног јунака: малко је тром и усиаван. Ипак, у њему има много истина; има финијих опажања и дубљсг размишљања : има местимице одличне психолошке анализе; пма, најпосле, драгоцених докумената за иознавањо руског жпвота тога доба. Гонч'аров није уметник Тургењевљеве величине, али није ни обичан кописта ситних поједпности и човек без дубоких мисли н осећања за стварност, каквим га је, неправично, хтео представити даровити Писарев! 2. Кад читалац уђе у роман Толстојев: Рат и Мир њега одмах изненади огромност тога дела. Безброј најразноврснијих личности креће се кроз роман, на први поглед без икаквог цнља, без везеједних с другима. Читава маса већих и мањих догађаја, сцена и појава налази се растурена тамо н амо без видљиве заједности. Цареви, велики кнежеви, војводе, маршали, ОФицири свих чинова, војници развих родова; Немци, Французи, Руси, Пољаци, Талијанн и друге народности; спахије, чиновници, трговци, мужици, госие, дадиље, служавке — кратко: маса особа оба пола, свих друштвених класа, свнх европских нацпја, свих узраста, свих занимања, све се то креће кроз роман, весели се, тугује, љуби, мрзи, спасава, убија, иали, роби, одушевљава се, страхује — сваки ирема своме карактеру и по стицају околностп у којима живи. Све то изгледа разбацано и растурено, али се кроз ту разнобо.јност ствари и разноликост особа, кроз те многобројне покрете и помицаје опажа у рукама овога модернога Тезеја клупче Аријадннно, овде онде везано узлима, али ипак довољно да и иисца и читаоце доведе до краја овог чудесног романсијеровог лабиринта. * И овлашна анализа, Рата и Мира даћо нам четнри елемента овог монументалног дела, неједнака но својој важности. Један је од тих елемената Толстојево размиихљање; други оииси ; трећи, тако да га назовем : смотра