Просветни гласник

прикази и оцене

673

му је једна рука вешала узице, друга се машала да дреши другу ногу. И хако, тачно одмереннм, лаганим иокретима, који су ишли без оклевања један за другпм, тај се човек изу, обеси своју обућу на кочиће побијене код њега више главе, извади ножнћ, ореза нешто, склоии ножпћ, метну га под узглавље, па се бољв намести да седи, обухватп своја скупљена колена обема рукама и правце упиљи у Пјера". 1 На први поглед читалац који зна да Толстој претерује с дета'љнма може рећи: а гле, шта ће ми та излишна радња једне сноредне личностн. А мчђутим, та незнатна и проста руска душа, тај Каратајев нрепорађа ГГјера Безухпова једну од главних лпчности романа, а тај цптиран детаљ, по изгледу неважан, најјаче н најбоље обележава природу Каратајевљеву: њогово хришћанско спокојство, љегову мпрноћу и сређеност, коју не ремети ни ропство па чак ни близпна смрти. Ево п другог доказа, још снажнијег п изразитијег. Врши се стрељање руских заробљеника. Долази на ред пети осуђеник, некакав раднпк: „Као год и они остали, тако се и тај нети чинио миран: увијао се у халат и чешао једнохм босом ногом ону другу. Кад му стадоше повезиватп очи, он сам поправи на нотиљку завезак који га. је жуљио; по том кад га прислонише уз окрвављен колац он се устури назад, па, како му би незгодно стојати тако, он се намести, стаде равно, и згодно се прнслони". То је прави, истински живот, а не романтично херојство, презирање живота, жртва за неку вншу идеју. Човека је смрт воћ стегла за гушу, али он опет несвесно покушава да и у носледњем трснутку избегне излишан физички бол н створи угодност, без обзира што „видп страшну уру пред очима". Један нстинскп пример из жпвота потврђује умсгничку истинитост Толстојевс сцене. У Србији, пре неку годину, нред ископаном раком читали су осуђенику смртну пресуду. Дан је био хладан; осуђеник рђаво одевен; пресуда дугачка. У половини читања јадник, цвокоћући од хладноће, обрати се писару којн је читао пресуду, с очајном молбом: „ Свршуј госиодине, смрзох се од зил1е а . У „Рату и Миру" је толико много ванредно оцртаних сцена и догађаја да пх је тешко и попамтити, а то ли одвојити једну од друге. Управо све је лепо, истинито, изразито и снажно, изузев извесних непотребних појединостп о којима ћемо говорити. Ено вам напада Пјерова на Јелену, ено разговора Ане Михајловне с кнезом Василијем у нрвој глави: ено узбудљивог и у исто време снебивљивог покрета којим гроФица Ростова даје новац Ани Михаиловној, ено сукоба Андрејиног с оцем. Затим: ненадмашно онисивање извештачене меланхоличности накићеног и намирисаног Бориса Друбецког и гојазне, добро нахрањене Жилн Карагинове; сцене између књегињпце Марије н оца. прво виђење Наташино с књегињицом Маријом и „случајан" упад старог кнеза у недоруху; зближење Наташино с Анатолом: одмор после лова у чикиној кући; порођај и смрт мале књегињице Лизе; састанак Маријин с осиромашеним Ростовом, а понајвише, чини ми се, она крепка н узбудљива сцена кад Наташа тражи да јој одмах „даду" кнеза Андрију. Па онда слике из рата: већањс у штабу Кутузовљеву; сусрет Андрејин с Краљем Миратом, аудпјенција Андрејина код аустриског цара; изасланство Балашевљево код Нанолеона; држање смернога а јуначког Тушинова пред Багратионом и т. д. и т. д.

1 Књ. IV део 1. гдава XX, стр. 57. просветни глаоние. i књ.. 8 св.. 1911.