Просветни гласник

ПРИКАЗИ Н ОЦВНЕ

775

вшне опрезности, чак моЖда с неком тметношћу. Тако су н. пр. слабо успела питања из Војислављеве песме На Варда-ру (стр. 84.): шта љуби Вардар?; из ,Јакшићеве несме Вече (стр. 37.): како је свуд унаоколо пошто је витез нао?; из Шантићеве песме Бок а (стр. 94.): пим је покривена Бока? (небом). Из поезжје, рекли бисмо, не треба вадити аналитичне реченице, јор и најлепша песншчка Фигура може на тај начпн постати смешном, ш кроз најлепшу метафору може на тај начин да пробије голи њен костур. Жз лирске песме је најбоље тражити скицнрање опћег утиска или једног добро схваћеног момента. У задатцима, који се на основу штива постављају, показао је аутор много инвенције. По тешкоћи су махом на истом нпвоу, а при томе су веома различити и интересантни. Тражећи да ученик с разних становишта и у разним улогама нроприч.! догађај, негује се јасност, тачност и занимљивост стила и усменог реФерата, и даје се прилика да се према нрнроди улоге, у коју дете улази, унесу у нричаље карактеристичне Финесе н даду разна тежишта и колорити. Н. пр. кад басну о мачку н мишевима треба препричати тако као да ју мачак другом мачку нриповеда. Белешке о писцима. из чијих су дела штива скупљена, нована је у нажим уџбеннцнма, н дало бн се, ако н не замернти, а оно дискутовати о ономе што је ушло и о ономе што је изостало. Међутич, пошто се у питааима апсолутно не контролише шта је н колико је ученнк из тих бележака занамтио, јасно је да оне и ннсу унесене као званична лексија него као приватна лектира ђака. Из те претпоставке следи пре свега да ученик може чит ;тн н памтити шта хоће и колико хоће; затим, да је оно обиљннје набрајаае дела предузето не у тој намери да се ђаку одреди лектира, него да му та имена остану у памети као основа и повод за касније литерарно интересовање; и најзад, да су оне опаске о јачим и с.лабнјим странама, пишчева талента и рада такође са обзиром на будућу лектиру детета унесене: да иажљивије прати текс-тове, тражећи и нехотнце контролу и нотврду ономе што је уочио. Овом приликом би се можда могло доднрнути једно питаае које често искрсава у приказима школских каига, час оправдано час неоправдано, час. на штету аутора час на штету критичара. То је употреба заменице ко с обзиром на животиае. > духу је п нашег, а и других језика да се у чуђењу и узвику, без обзира на специју' живог створења, пита .са ко, кога. и коме. Даље, ако је разговор о радњама, нарочито људским радњама, као што је у баснама махом тај случај, н тада се, но само у нашем, него и у туђим језицнма те радае везују за личну заменнцу. Н. пр. питаае: ко га је спасао, (миш лава) стр. 44.) с.асвим је коректно питаае, и исто би тако нитао п Немац, н Француз, и Енглез н Мађар. Кад би се пнтало адта га је спасло, мислило би се на неки стицај околности, а не на дело лица илн персониФнциране животнае. Питаае: ко вам се више допада, (миш или лав), (стр. 44.), такође је добро. Са за.меннцом шта односило бн се нитаае на радау или поступак, а не на нзвршноца. радае. Штампарске грешке су незнатне, али их има повише. Оне на стр. 43. ред 2. одгоре, и на стр. 85. ред 6. од .1 .0 .1 е требало је у додатку нсправити. Кад се све сумнра, јасно је да ми ову каижицу с радошћу поздрављамо н да одајемо признање љубавн и брижљивости с којима је написана. Исидора Секулнћева.

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Др. МИЛ- Н- ЈОВАНОВНЋ ДКЛНГРАДСКА гд. 9.

ШТАМПА ДРЖДВНД ШТДМДДРИ<ЈА