Просветни гласник

900

ИРОСВВТНИ ГЛАСНИК

до оно шхо ревносни командант наређује његовим потајнпм наредбама. Дикенсу то треба, како би се јаче уочиле оно иојединачне особине, које је он запазио и нарочито истакао код сваког лдца. Ако' би се која личносг случајно заборавила те не би „накривила главу" (то је омиљени манир неколидине њих) или не би занлакала кад треба, или не би изговорила одређену количину строго прорачуњених израза Дикенс би се поилашио да не нропадну комични еФекти на које он та,ко много рачуна. И зато, држећи се лепе латинске поуке о репетицији, он непрестано даје свима личностима једне исте положаје, како би се јаче удубиле у нашу свест и тамо ностојано остале... У осталом Дикенс је у главном аортретист, а сви они тако раде. Сцене и догађаји у Давиду Коаерфилду нису тамо зато да се види друштвени живот у свој његовој разноврсности, него да се јаче истакну пспхичке и моралне особине појединих личности. Одузмите Дикенсу то његово големо благо, ту велику вештину иортретисања, па ће остати готово божјак. Фабула Давида Коперфилда својом простотом подесћа на примитпвне приче, а својим свршетком на сензационе романе. Сцене су млитаве и анемичне, монотоне и покашто нразне, а најчешће извештатене, јер су потчињене тенденцији романа. Али су зато личности живе, и оцртане ванредном вештином, и ако једнострано и с увеличавањем. Он није много видео у њима, али оно што је видео и испитао то јо било најсавршенијом луном и најбољим инструмонтима. Његове личности иопут оних жузичких инструмената који се налазе у кућним часовницима знају свирати свака само ио једну арнју, али је знају потпуно и добро ... Нека ми се допусти .једно поређење између три романеијера о чијим делима говорим у овој расправи: Толстоја, Ига и Диконса. Толстој иснитује душу својнх личнос^и са свих страна и у њеним најразличнијим покретима. Он нити јој што много додаје, нити одузима, осем кад се овда онда заборави. Иго, напротив, уноси у душу својих личности особине које су за њих потпуно стране, и за које нико не може знати ни како су тамо могле ући, ни како су се могле сместити. Дикенс не ради ни једио ни друго. Он није реалист какав је Толстој, али нпјс ни романтичар на Форму Игову. Он не проучава с подјсднаком ровношћу разне душевне особине и покрете својпх личности. али и не калеми на њихове душе сасвим супротна и несаобразна осећања. Он у улози реалисте, а по нринципу поп пшИа, 8ес1 тиИит одабере у њима само по једну или две битне црте ! Затим одмах постаје романтик, који допушта свом уображењу да те истинске црте, које је пронашао реалистички посматрач, повећа, измени, донуни или појача до врло велике мере, увек наравно мање но што их даје грандиозна, необуздана Фантазија ђенијалног иесника Француског. И тако, пошто је најпре био сужен Толстој, Дикенс постаје потом скраћен Иго... * Једнодушно је мишљеље да је Дикенс невептт у композицији романа. Они су састављсни из иојединих одељака невезаних чврсто у једну органску целину. То, у осталом, нијо само Дикенсов недостатак. У свој европској литературп једва да пма неколико јаких организатора романа. Та мала одабрана четица, у којо.ј је Тургењев четобаша а Флобер барјактар, једва се и онажа у читаво.ј бригади иначе снажних приноведачких талената, алп невештих да стогну п учврсте своја дела, да начине ранглисту својих лично-