Просветни гласник

ПРИКАЗИ И 0ЦБН1

899

века, као што је тешко онисати тихо море, леио лиде, равно иоље или ведар дан. Ту око нема тде да се задржи, нити перо има што нарочито да истакне. Неравнине и нескладности, деФекти и неправилности, немир у срцу,. бура на мору, олуја у дрироди... све што има превоја, таласа, кривина и оштрииа да се лакше обележити. А Дикенсу није само то сметало, него и његов специјалан таленат и дисиозиције. И Тен. и Бринетијер и Хенекен нашли су да он не уме да описује природне лепоте и да нема ока за сјајне боје и хармоничне линије. То исто важи за душевна стања. Дикенс је хуморист, а то ће рећи писац који уз сажалење и симпатију према својим личностпма додаје још и једну количину подсмеха, ниподаштаваља. Највећа снага његова лежи не толико у стварању којшчних ситуација, колико у карикирању личности. У томе је Дикенс сличан Гогољу. Изузев једну и.га две личностиј које су његови љубимци, и према томе неприкосновени, све остале су жртва његове хукористачке наклоности. Дикенс, као и Гогољ најбоље запажа и на.ј.јаче осећа не човекову доброту, не ни њ°гово неваљалство, него његове ситне мане и комичне особине, нескладност његових жеља и снаге, деФормисане цртс његовог лиЦа и смешно располокен.е његове дугае. Али Дикснссе л Гогољев хумор није једне исте врсте; Дикенсов је ведрији, Гогољев мрачнији. Дикенс пружа својим занесењапима и чудњацима, па чак и манијацима извес-ну срећу, а Гогољеви застрањеници већином зло свршавају. Та разлика долази отуда што Дикенс воли своје личности нокрај све непотпуности и настраности, а Гогољ за своје не марп много... Иначе у њих обојице није хумор Фине врсте; онакав какав је нпр. у Додеа. Жало .је груб, натегнут и покашто некњижеван. И претеран је, неодмерен, распуштен. Дикенсово је око нека врста цздубљеног огледала: оно у исто време и увећава и деФормшпе. Дшенс је спецпјалиста за извесну врсту људскпх слабости. Чим је нађе, он не уме да 'се умери и уравнотежи, него експлоатише лреко мере тај свој проналазак. Сетите се само старих госпоћица: Лавиније и Кларпсе, па Мурдстона и његове сестре, доктора Чилипа,. госпођице Мочер, па чак и Доре п Традлеса. А нарочито ногледајте пар Микобера, мужа и жену, како је растегао, разрастао и ексцесирао њихову комичност. Као какав Шерлок Холмс или Пиктертон Дикенс испитује најситније по.јединости које му помажу да открије какву комичну црту својпх личности, а све остало што томе не служи оставља готово и недирнуто. Тен је упоредио његово уображеље с уображењем мономаха: „Он се заљубљује у једну идеју, занесе се њоме, не види ништа друго до само њу, понавља је у сто разних облика, увећава је п носи је тако увећану пред очн гледаочеве". 1 * Та особина чпни те Дикенс постаје рђав психолог који верује у не]1роменљивост људских бића, као што је Кивпје веровао у непроменљивост животињских Фела. Његове личности остају слепо доследне себи и с каквом су душом дошле у роман, с онаком стижу и на његов крај. Једне исте речи. једни манири, једне теж.ње, .једни темиераменти и једнп карактери кроз цео роман! Њпх не мења ни време нп прилике нп у главним осећањима нп у најситнијим навикама. Што је најчудноватије на њима као да се не осећа ни да старе. Оне пзгледају као строго днсциплинована војска, која по команди и корача и застаје, п седа и устаје, никад не радећи ништа друго

1 Н. Тате, Шв1оћ'е с1е 1а ЈШегаШге ап^Шз, 1;. у . р. 15.