Просветни гласник

898

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

је гледала неко време, ириљуби се још .јаче уза љ. обвл руком његово колено, положи на њу своју главу и рече му: „Ако у овоме скупу имам кога нријатеља који би могао рекк коју реч у овој ствари за мене или мога мужа; ако у овом скупу имам кога нријатеља који би могао да јавио искаже ону еумњу. која ми је нокашто гризла срце; ако у овом скупу имам кога пријатеља. који ценн мога мужа, или воле меие, и могао би рећи нешто, шта му драго, што би доиринело споразуму између нас, — преклињем га нека говори!"... 1 . Ја се не надам да ће икаква л>убав н оданост, коју у замену могу дати, оправдатн то неоцењено поверење ; али под свежим утиском свега тога, ја смем дићи своје очи твоме ми тме .1ип,у. поштованом као очево, вољеном као мужевљево, за мене светом из раног, детињског нријатељства, и свечано изјављујем, да ти нисам криво учинила ни у најтајнијој својој помисли; да се никаД нисам огрешила о л.убав и верност према теби!... „Ох, задржи ме на свом с-рцу, мужу мој! Никад ме немој отиснути! Не мисли никад и не помињи разлику измећу нас, .јер она н не иостоји, осем у моме несавршенству. Сваком годином то сам све више увиђала, у колико са.м те вигае уважавала. Ох, нритисни ме на своје срце, муасу мој, јер је моја љубав од камена н трајаће". 2 То је, рекосмо, отужно, врло отужно! Кад наиђе на такве сцене читаоцу не остаје ништа друго до да узвикне писцу оно познато војнАчко: „остав, не ваља", којим се у војсци осуђује свака погрешна радња и рђав покрет... * \ Кроз роман Давид Коиерфилд лије се нотоком доброта. Он је пренун меких и нежних сцена и у њему се обично лију сузе, говоре дирљиве речи, грле се и љубе нријатељице и братски стежу снажне мушке руке. Изузев три четири личности, све се остале надмећу ко ће кога више волети, ко ће се с ки.м тешње спријатељити, ко ће коме више добра учинИти. Нарочито су скоро све женске пуне саосећања и милосрђа. Ирођнте кроз цео роман и нигде нећете наћи рђаву женску. Једна .је од њих нешто више охола, али плаћа губитком свести и смрћу свога јединца тај „смртни грех". Друга је љубоморна и иакосна из очаја, али и она тешко нати. Трећа је крута, опора, педантна васпитачица, али ипак није зла. Две су ногрешиле у животу, али целим животом искупљују тај један тренутак заноса. Све су остале — а има их много — честите, пуне срца и душе, и нраве хришћанске крви. И мушкарци тако исто ! Пространа атмосФера добра лебди око целог романа, и само у погдекојем закутку његову скрива ое лакомост и грамзивост за туђом тековином. Али не бој се, читаоче; неће Дикенс донустити да зло триумфује. Ево га већ јури са малом четицом одабраних честитих душа из романа, упада у станиште зла и једни.м јаким ударом ломи му главу и кости. И иосле тога настаје мир у роману и излива се овде на земљи благодет божја и на „чисте сердцем" и на .нишче духом", и на ,алшчушче и жаждушче иравди" ... * Диненс није умео ириродно насликати добре особе. То је дошло са два узрока. Прво, романсијерима је у онште тешко иортретисати добра чо-

1 Даиид Коперфилд, књ. II, стр. 252. 2 Шс1. стр. 258.