Просветни гласник

[1РИКАЗИ И ОДЕНЕ

897

као претучена, пуна сентпменталних уздаха, лаких суза, јевтине болећивости и свега чиме се пуне романтичне мелодраме. Њој проиада цело пмање, а она се нп једном речју не тужи на кривца, него спаљује његово писмо којим признаје свој грех, и обасипа љегову кћер материнском љубављу. Алк она је још цвеће према другим личностнма- Из Бетсп Тротвудове и после преиначења, избија овде онде права снажна и једра природа, јер се она није дала потпуно савладати и сатрти моралним лекцијама. Али погледајте друге личности, па ћете морати стиснути неснице од муке што је моралист толико притужио уметнику! Видите само оног спротог морнара Пеготу! Да нађе грешну Емилију, која је одбегла своју нороднцу, он напушта и кућу н посао и Хама и г-ђу Гумич п лута но свету као Вечити Јуда, лишен сваке угодностн, очајан, слоиљен, готово убпвен. II кад је једном налази, ни једне речи осуде, ни један гневан нокрет, нп .један прекоран поглед, него само сплна, непсказана мнлошта, тако интензивна да бн бнла довољна да срца десеторице људн начини добрнм п милостнвим. Па Марта, убога, грешна Марта! Колнко самоодрицања, какво ножртвовање за Емилију показује ова бедннца, која се нрпкрада кроз роман као какав блед и изнемогао Фантом, пун неке романтпчне тајанствености. Пођнмо даље! Ево Агнесе, најбсље и најчедније душе у Да.виду Коиерфилду. Загледајте је добро и учиниће вам се да нпје од овога света. Њен је лик и сувише прозрачан, ваздушаст, готово етеричан. То као да није живо биће него символ бескрајне доброте и праве хрншћанске љубавн. Она воли КоперФнлда али та њена љубав није оно земаљско осећање, које се пенп, кипи и прелива, које обузима све мисли, потнску.је у моментпма сва друга осећања и управља тако рећи свпма покретима. То није љубав која наизменце уноси у душу час нервозан немнр, час ведро сиокојство; која за тренутак смењује у срцу бесну љубомору с безграничннм поверењем и која даје лпцу час болно трчење, час радостан осмејак. Моралист је ослободио Агнесу од свега што ироФан жнвот уноси у људска бнћа н начинио је целу целцату по најчнстијим етичким прецептима. Конерфилд, несталожен, непреврео п заљубљив лута од једне девојке ка другој, и увек га но тнм наивним авантурама пратн мплостпво око и тоиал осмех Агнесин. Она је његова п вереница и ако га силно воли још од детињства. Она негује његову жену и чак је воли од свега, срца. Та безгранична врлина Агнесина, та снлна љубав ко.ју нншта не узбуњује ностаје ненријатна и отужна, као што је непријатна сувнше јака светлост, и као што је отужна превслпка сласт сахарина. Све је добро и велико само до нзвесне границе. Чим се та граница нређе и на-јбоље ствари постају или безумље нли слабост. или чак и погрешка... Још нисмо на крају. Ево последње слике, најбесмисленије, најотужније од свих које је педантан моралист дао у Давиду Коаерфилдц. Стари доктор Стронг, нанвна добрнчина, готово мало ћакнут има младу жену. Њој се удвара њен рођак н друг из детињства, млад и угледан човек. Г-ђа Стронг је, и покрај старог мужа, верна и поштсна жена. То је лено и похвално; то одобрава и црква и полнција. Али је Дикенсу н то мало, и он баца жену у несвест, чнм јој рођак изјави своју љубав! Алн и то није оно што је најгоре у овом најлошијем крајичку романа. Стари доктор је нерасположен н замишљен, јер се бо.ји да није унесрећио своју жену. Г-ђа Стронг приписује његову сету другом узроку, и ево је где правзг једну мучну, непријатну, скору непристојну сцену : „...у том тренутку нечујно уће г-ђа Стронг, бледа идршћућн... сроза се на колена нред њим и диже к њему своје молећиве руке... Пошто га