Просветни гласник

896

просветни гласник

Наградити добре и казнити зле то није ироналазак Дикенсов. И пре и носле њега многи уметнички производи носе тај утилитарни карактер. Њому је основ у релнгији и песничком уображењу примитнвннх народа. То је основ космополитске ириче о иеиељузи, морал многих индијских н арапских гатки и наших народних приповедака. Та прнврженост добрим личностима и мржња на рђаве која Дикенса преобраћа у добротвора једних и у џелата других, једна је од битних особина и Давида Коиерфилда и других Дикенсових романа. Та особина показује се, у мањој или већој мори, и у других најбољнх енглеских романсијера. Читалац књпга „Српске Књижевнв Задруге" можеје наћи и у Ајванхо-у Валтера Скота, иу Голдсмнтовом Векфилдском свештенику, па донекле и у Воденици на Флоси Џорџа Елиота, час нешто метаморфисану, час боље обуздану, час слабију и блажу, али увек у суштини исту. Свуда је субјективно осећање ауторово продрло у организам романа негде до поткожног ткива, негде до мишићних органа, негде чак до најситнијих нерава и крвних зрнаца, ако се смем тако изразити. Нн на Дикен.са., као ни на друге енглес.ке романсијере не могу се применити хладни, готово бездушни принципи Француског натуралистичког објективизма. Они не сматрају људска бића као просте документе и равнодушне чињенице живота, нити спокојно и безбрижно рашчлањавају човекову дупгу, као што касапин черечи брава, лекар секцира леш иди научник пара жабу. Дикенс је сав личан и он особе у својим романима воли и мрзи, похвал>ује и кара, усрећује и усмрћује. У тој субјективности он кашто иде врло далеко и добрим личностнма даје и Физичку лепоту, а рђавим ствара ружну Физиономију. Његов Урија Хип није само гадне душе, него и ругобног тела и лица. Титаоцу се чипи да се душевна губа Уријева разлива по целом организму! Његове су руке „мршаве као у костура" и вазда „леиљиве и хладне"; те.ло му се „вије као у змије", трепавице су му „као онрљене", на ноздрвама су „ружни урези", „коса му је црвена а очи тамно црвене", „уста разјапљена као поштанско сандуче", „образи млитави" права аждаја из народних гатки! * У Давиду Коиерфилду моралист је јако наткрилио уметника и бацио сенку преко аега. Он га прати сустопице, држи му руку при иисању, ша-пуће му Ш1а ће рећи и наређује му куда ће ноћи. Он га готово пљачка као несавесан адвокат свога наивног клијента. Таман уметник начини неколико снажних потеза и створи истините, жнве и свеже портрете, способне да се дубоко урежу у свест читаочеву и да ту вечно остану, а ево одмах његове море, ето брижног моралисте где својим млаким, водњикавим и бледим бојама молује безизразне и бескрвне слике, налик на ликове из модних журнала. Уметник је створио оригиналну и изразиту слику Бетси Тротвудове, настране оштроконће с енергичним покретима и оштрим гласоударом. Он ју је убацио у Сврачшпте („а зашто Сврачиште?") да поплаши доктора Чилипа и добру Пеготнјеву, и да одатле као олуј излети љута и разочара.на. Он ју још снажно држи у рукама кад она бесно разгони магарце с ледине иснред своје куће, н кад чита горопадну буквицу Мурдстону н веговој сестри. Таман читалац да рече „номози Боже", али ево га моралист где трчи назорице за уметником и ноправља, углађује, блажи и кротн силан утисак истине која снажно бије кроз портрет Бетси Тротвтдове. И снажна мушкобана, крепка у почетку, вуче се доцнпје кроз роман