Просветни гласник

прикази и оцене

103

само у наукама у буквалдом смислу речи. већ још и у филозофији и посебно у морадним иитањима. В. Учпнило би се лудо кад би се веровало да расуђиваље ослобођава знања. ПамКење игра важну улогу у интелектуалној Формацији. С'ем тога што има ствари које је веома потребно знатп напамет, не бп ее могло учшгатхг, а да се не учини грдна штета, кад би се „од духа одузело, својевољним актом, доброчинство знања које је човечанство вековима нагомилавало, кад бисмо му отели његов део заједничког добра, у чем се и састоји цивплизација". Но овде се онет пало у друге, сажаљења достојне, крајности. Заборавило се да је „и улога наставе да духу да извесне идеје које ће нопунити лектира и искуство"; с једпе стране програми су нреолтерећени сувишнпм детаљима и суптилностима, а с друге опет комнромитовало се интелектуално здравље прераним специјализирањем, а нема се право што се не накалеми на општу снажну културу. . . не рачунајући што је ово специјализирање шкодљпво детету, јер „немогућно је потиуно ухватитп у детету, па чак и у одраслом младићу, свршепа човека". Ту лежи драгоцени мотив „да се напусти и остави утилитарна нредрасуда". „Груба" је она концепција која тежи да се одупре свакој култури „која се не може иснлатпти!". Бао да „некористољубива култура није впше но ма каква прерана техничка настава, изобилна у изворима!". Нека се опет одовуд не прави закључак да ова култура треба да буде нотпуно једнака за све. Али „научна истраживања треба сасвим слободно искључити из нрограма". Кад је реч о историји, о науци или филозофијп, „лозинка треба да буде: олакшати, изабрати, дати оно што храни, а не оно што нреоптерећава". Протнвно томе проФесионална настава треба да буде указана свима, дечацима каогод и девојчицама, овима нарочито, које су све позване да ностану матерама и домаћицама. Напослетку, важна је ствар да се „деца упознаду са свакидашњпм животом". У том циљу помажу нам екскурзије, шетње, обилажења Фабрика, радионица, трговина итд. Прилагођпвање „основнпх п средњих школа потребама разних крајева", допустиће да се на заједнпчкој основи накалемљују посебне наставе „по способностима и наменама". Голтије додаје неколика посматрања о важности културе памћења због њега самог: „Памћење речи, под ногодбом да оне нпсу одвојене од идеја, далеко је од тога аа је сувишно". Ствар лежи у томе да се то „памћење не ограничи на просто регистровање" и да се „ништа не учи што се не разуме". Е. Остаје још уобразиља, за коју се треба „чуватп као живе ватре да је не угушимо у принцииу". Ако је пишта не даје „бар се може развијатн, и, у сваком случају не оснромашавати је потискујући је, чим се даиас занима већина васпитача, који јој објављују рат, под изговором да се у наше доба треба што пре спремити за животну борбу, створити осећај о корисном и практичном". Лудо је лишити децу измпшљених и створеннх прича. Нека се што внше иомогну њихове стваралачке подобности ударајући гласом на аналогије, на односе између ствари, на догађаје и људе: нека се она одушеве примером, нека се „воде научним истинама путовпма оних који су их открили" — лектиром — радом, „вежбајући их да и сама стварају и састављају ".