Просветни гласник
ВАСТАВА И КУЛТУРА
63
карактеру јако подсећа на Тацитову „Германију". Каогод што Тациту није једини смер да опише Германе, већ стално има пред очима разлике између њих и Римљана и опасност која од младог и непоквареног нчрода ирети морално разривеним Римљанима; тако исто и госпођа Сталова има стално пред очима Наполеоново царство и Нанолеонову силу кад говори о тадашњем немачком „царству мисли" и идеала, не заборављајући ни иначе да сваком згодном приликом истакне разлику између Немаца и Француза. И каогод што Тацит својим списом тежи да поправи своје земљаке, те због тога иеке германске особиие види у лепшој боји но што су, тако исто и госпођа Сталова хоће својом књигом да нахуди Наполеону, који јој је. како изгледа, из чисто женских разлога био мрзак, те можда и она види поштогод код Немаца у лепшој боји но што је. Намера госпође Сталове према Наполеону била је, у доба кад се јавила њена књига, тако јасна да је 1810 прво издање. у 10.000 примерака, уништено пре но што је и ушло у књижарски промет; лондонско издање од 1813 према томе је у ствари друго издање. Осим тога је Сталова добила налог да преда и рукопис самога дела и да у року од двадесет и четири сата напусти Француску. Као што се види, Наполеон у овој прилици није ни за тренутак потцењивао свога непријатеља. Иначе је разлика између Тацитове Германије и дела госпође Сталове онолика иста, колика и између старих Германа и Немаца почетком деветнаестога века; тако су исто и њене опаске у толико сложеније и многостручније, а њено излагање са толико више преливања и танчина. О њеном је делу дакле немогуће дати потпуну слику у неколико речи. Госпођа Сталова има повољно мишљење о Германима у опште. Констатујући, на пример, у уводном делу да међу „тевтонским" народностима ностоји извесна сличност, она до душе вели да првенство међу њима несумњиво припада Енглезима, али одмах додаје да се исте карактерне црте налазе стално међу разним народима германског порекла, па онда наставља: „Независност и ло,]алност одликовали су од вајкада ове народе; они су-увек били добри и верни, и можда баш због тога њихови списи носе отисак сете; јер се народима, као и појединцима, често дешава да пате због своје врлине". 52 Не мање је пријатељско и расположење које госпођа Сталова од самога иочетка показује и према Немцима. „Франнуска готово не познаје интелектуалну Немачку", стоји опет у уводном делу; „њоме се у нас бавило врло мало књижевника. Истина је да је много више оних који о њој имају свој суд. Та пријатна површност која чини да се изриче суд о ономе што се не зна може имати у себи нечега елегантнога кад се говори,
52 Бе 1' АПета ^пе, стр. 10.