Просветни гласник
64
ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
али не кад се пише. Немди грепте што често упоее у разговор оно челу је месго само у књигама; Фрапдузи такође нонекад греше што уносе у књигс оио чсму је место само у разговору; и ми смо тако испрпли све што је површно да би чак ради дражи, а нарочито ради разноликости, требало, чпни ми се, покушати да се има мало више дубине. Ја сам дакле сматрала да може биги извесних корпсти од тога ако прикажем опу земљу у Евроии у којој су проучавање и размишљање дотералп тако далеко даје човек може сматрати за отаџбину мисли". 53 И дпље: „Немогуће је да немачки писци, ти најученнји и најмисленији људи у Ев|)опи, не заслужују да се за један трснутак поклони пажња њнховој књижевности и фплософији . ГЈротив прве се износи да није доброг укуса, против другедаје иупа лудорија. Може ее десити да једна књижевност није у складу са нашим правилима о добром укусу, а да садржи нове идеје којима се можемо обогатити, преиначујући их на свој начип. Тако су нам Грци дали Расина, а Шекспир више Волтерових трагедија... Пошто смо одбадили немачку књижевност у име доброг укуса, ми мислимо да можемо раскрстити и са немачком философијом у име разума. Добар укус и разум јесу речи које је увек пријатно изговорити чак инасумице; али је ли могуће искрено уверити себе да се писци огромне јчсности , који уз то познају све Француске књиге онако исто као и ми сами, већ двадесет година баве чистим бесмпслицама?" 54 Госпођа Сталова се, као што се види, од самога почетка отворено ставља у улогу немачког браниоца и у тој улози остаје у главноме до краја. Али, као и некада Тациту, њој то ништа не смета да отворено каже своје мишљење и о немачким слабим странама и да истакне чему би се све Немци могли научити од Француза. Чак се може рећи да опа у главноме хвали само савремену немачку књижсвност п философију , и то се донекле види и из иаведених речи. Иначе су похвале Немапа, као што ће се видети доцпије, знатно ређе, а свакако нису чешће од замерака. И ако на једном месту 55 истиче да о хомогепости Немаца не може бити речи, и да постоји разлика између севера и југа, трговачких и универзитетских вароши, великих и малих немачких држава, Сталова ипак у главноме говори свуда о Немцима у опште. Напомене које чини о засебним особинама појединих крајева незнатне су и не заседају дубоко у њену ошнту карактеристику Нсмаца. Изузетак од тога чнне можда само ианоменс о Јужној Немачкој и Аустри.ји. „Јужна Номачка", вели Сталова, „умерена у сваком поглсду, одржава се у
53 Ве 1' АПета^пе. стр 11—12. 44 Бе Г АПета^пе, стр. 13. 55 Бе 1' АИета^пе, стр. 18.