Просветни гласник

НАСТАВА И КУДТУРА

73

још разликују према свом ступњу знања или капацитета; индивидуе су кдасиране према утврђеном реду: такво је правило. У колико се разреди проширивали, и у колико се у њима ђаци све више нагомилавали, у толико се ова разлика чисто квантитативна показивала духу као сасвим природна, и према компетенцијама разних врста, свакад се сваком ученику означавало његово меето и ред међу друговима: он је први, други, седамнаести, тридесет девети: у извештајима означавало се службеним оценама, које је место ученик имао у разним наукама. Ово. само по себи, можда се и не да нападати; но има једна ствар за жаљење, а та је што се овим вешто избегавала међу ученицима разлика вшпе квалитативна. Међутим, у самој пракси васпитавања, није се држало дословце овога начина поступања. Негдашњи теоретичари, дали су увелико нацрт деликатнијег разликовања, које би требало завести међу ученицима. Реакција против неокласицизма, који је прикован за своје методе, донела је такође много промена у настави. Тада се почело прилагођивати потреби да се Формира сваки ученик посебице и да се одступи од оног система, који се просто састо.јао у томе да се просто узму деца, да се скупљају заједно и да се дисциплину.ју ио истом начину. Потреба специјалног васпитања појавила се на првом месту у аристократским круговима; племићске породице биле су прве које су захтевале да се обрати пажња на посебну природу сваког детета. И као последица тога следовало је: што су из пародних школа извучени ови племићски изметци, да би били поверени појединим прецепторила, или су билн скупљани, у мањим групама, по специјалним школама за племство. МопШ§пе је био први који се усудио да критикује рад по народним школама, и ову критику је ^оске прихватио као своју: наводим само ову двојицу између многих других много мање вредности. Шго се тиче Жана Жака Русоа његов глас продро је по многим и разним земљама, и чуо се снажније него што се икад, пре и после њега, чуо ичији глас. Он говори не вшпе о привилегијама пренесеннм једино на аристократску класу, већ о праву које има сваки човечји син да постане савршен човек Што се пак тиче постављања разлика између индивидуа, сам Русо у том не успева, да их постави, али му .је заслуга у том што је у том правцу кренуо духове. И од тог тренутка, сви умни мислиоци који су се занимали педагогијом, нису губили из вида ову идеју, ма да се нису сви нарочито код ње и задржавали, имадаје нису стављали на прво место. Мислим на Песталоција и друге изврсне мислиоце. Требало је, посигурно, у самом почетку изнети на светлост средства којима ће се стварно Формирати човек. Не може се мислити да се иомогне индивидуа да стекне извесна права, док се све то не удеси