Просветни гласник

224

иросветпп гласник

Још у предговору писац устаје иротив данашњега песпмизма, и против песимизма у опште. Он подсећа на оне вечите разговоре, старе као свет и увек савремене, о старом добром времену и рђавој садашњпци, у којима се свагда долазило и долази до закључка да данас ништа не ваља, па нас опомиње да се чувамо тога потдењивања нашег времена и да не очајавамо. Свој предговор завршује овим речима: „Све се више и више осећам чланом недељивога човечанства, брат свега што живи, пати, бори се, нада се. Што га боље познајем, све више волим ово време растрзано племенитим мукама. Ја га волим због оштрога контраста између његових невоља и његове величине. Желео бих да је поузданије у своје најбоље ја, у већој сагласности са својим лепим идеалом, мање бојажљиво за сутрашњицу, чвршће у вери којом живе бића". * * * Своје дело поделио је у двадесет и три главе, које ћемо прегледати редом и изнети им, по могућству, најкраћу садржину. У I глави, која носи наслов: Ствари укинуте и ствари које оста.ју, говори о традицијама, које не треба ни прецењивати ни потцењивати. Треб^ испитивати све, иа задржавати оно што је добро. Еао што у природи ншпта не пропада, тако и нове ствари треба да произпђу из старих, и оно што јо најбоље у старим, треба да још живи у новим. Писац би хтео да мисли о ономе што Ие требати увек. То није, вели он, ни ФилозоФи.ја, пи религија, па ни морал, али је то у основи онога што јејезгро сваке солпдне ФилозоФије, свакога живога веровања. То је оно вечно човечанско што плаче у сваком плачу, пева у свакој песми, жубори у сваком извору, цвета по брдима, блиста у звездама, почива у гробовима и буди се у колевкама. Друга глава — Основна догма — по писцу је слепа вера у жнвот. Од вере у свој индивидуални живот зависи и вера у велпко дело жнвота, у коме је човек као уоквирен. Ипак та база свега што имамо није наше дело, она је безлична и несвесна. Основно поверење у себе и вера у живот долази пре сваког размишљања. Та вера је опа јака веза којом су жива бића спојена са својим незнаним извором. Има у основп свих здравих створова нешто непознато, што нпшта не може заменити, због чега, се прећутно прима да је живот врло драгоцено добро, које треба неговати и ставити у покрет да то нешто послужи. Без тога нејасног поверења, иоузданога у себе и које се простире на све што ствара, под нама би се отворила огромна провала, расла би у пама, прогутала би све што јесмо и све што радимо. Трећа глава говори 0 Основном ОсеКању. По писцу то осноино осећање јесте осеИање вредности ствари и живих бића. Ако имамо, несвесно или свесно, вере у живот, у бескра.јни рад којн он иредставља, у бесмртну наду, све што постоји има за нас врло велику вредност и заслужује нашу пажњу. Величина ствари испуњава нас поштовањем. То основно осећање писац назива аобожношКу. Али то није побожност верска, она се налази у свима верама, она је инициална и есенциелна. Силазећи врло дубоко, на дно срдаца, што се више губе разлике између религиозних и . философских концепцпја, опажа се, да се све те многобројне гране на које се деле идеје које људи стварају о свету, и осећања која имају једни према другима, своде на једну једину разлику која се даље