Просветни гласник

262

ПРОСВЕХНД ГЛАСНИК

узајамној борби и конкурендији, они би сваки на но се из те борбе изагали слабији. Али кад се десехорица удруже да у истом иравду раде, да све своје силе заложе за једну и исту ствар, онда се она креће унапред снагом десет пута јачом. У задрузи видимо оваплоћен и закон механичкога рада. С тога и видимо да се културни народи збијају у задруге с најразличнијим циљевима. Али задруге културних народа разликују се у многоме од наших старих породичких задруга. Друкчије ни бити не може. Модерној задрузи је циљ да се у њеној средини индивидуа све више и више навикава да се жртвује онштим интересима, те да не мисли увек само на себе, него и на друге. Она урођену саможивост сузбија, а. истиче оиштност. Овакво задругарство, без поговора, корисно је за свеколики нанредак државе, друштва и народа. Оно унапређује. културу, осигурава нојединцу материјално благостање, а народ у њему налази подлогу за своје праведне националне аспирације. ■ Задругарство једнога народа то је врхунац његове целокупне снаге у сваком погледу. Али модерно и културно задругарство није могуће у свима нриликама. Као што и најпаметнији и најглупљи човек не могу од једном да стану у ред и да буду с места без спреме добри војници; тако и задругарство не може да оживи ни по наредби, ни на основу каквих законских прописа. За задругарство треба спрема. Сад долазимо ближе нашој теми. А како ћемо спремити земљиште за задругарство ? Одговор је прост. Кроз децу. Ми, који смо одрасли и васпитани далеко од ових идеала новога социјалнога живота, немамо ни осећаја. ни разумевања за такве послове. Нас за то нису спремали. С тога почнимо с почетка. Навикавајмо децу на осећаје задругарства. Сви модерни социјални педагози и социјални политичари захтевају, да се деца што раније навикавају да своју индивидуалноет прилагоде друштеним приликама и да се измире са захтевима друштвенога живота. А да би се то постигло, потребно једа деца, чим у школу уђу, ступе одмах и у задругу, те да се тако створи средина, у којој ће она учити шта је то општа (заједничка) ствар. Да се навикавају да не мисле само о себи и за себе, него и за друге. Да у заједничком раду нађу уживања још у првим годинама свога школовања, да се својим малим животом сиремају за тежак велики живот свој. Навика је у деце основа и почетак за сваки рад. Ко се у детињству навикне на рад, он ће и у зрелијим годинама радити. А навићи дете да ради оно што је добро, навићи дете на жртвовање својих личних угодности у опште није мука, него радост, то се извршити може само у задрузи малишана.