Просветни гласник

НАСТАВА И КУЛТУРА

261

Да објаснии зашто сам се баш на овом питаау задржао. Ретва је земља у којој је партикуларизам и себичњаштво толико развијено као у нас. Народ од три милијуна душа подеаио се политички на партије, које се кољу као жути мрави. Нигде не видите заједнице између сељака, који чини огромну већину становништва, и интелигендије, између трговаца и сељака. Што је најгоре у нас се подвојеност увукла и у школе. У нас су студенти у школи већ подељени тако да се одвајају као зејтин од воде. На нашу жалост морамо нризнати да је подвојеност ушла већ и у нашу војску. То је једно. Друго, преврћући по литератури о штедњама нашао сам да наш народ у Европи по штедњи долази скоро на последње место. Међу тим налазим, да су задругарство, узајанност и штедња особине које дубоко засецају у социјални, еационални и привредни живот једнога народа. Бар то тврде сви они који се овим питањима баве. То доказује и огромни рад културних држава, а нарочито Француске и Немачке на овоме пољу. Тамо се утркују држава и друштво ко ће више да уради за овај циљ. За последњих десет година тамо је створена нарочита литература за ове послове, а државе су у њ уложиле своје најбоље снаге и милијуне својега новца. Најзад, мени се ова тема врло допала, с тога сам ја узео да је овде разрадим и да вас замолим за пажњу. Узајамност или задругарство (МићгаШе и 6епо88еп8сћаЛ) највиша је и најидеалнија особина човекова. Она је подигла човека из ништавила животињског до просвећености, она је од животиње начинила мислено биће. На темељима узајамности подижу се народи и државе. Она је основа породичнога и државнога живота. Само у задрузи осећа. се индивидуа силна и јака. Она је гаран^ тија за слободу, право и благостање. Треба се сетити само наших старих задруга, мислим оних, које су бројале по педесет или стотину само мушких глава. Те задруге очувале су Србину не само слободу, него су му гарантовале живот, част и имање. Ко зна како би данас изгледале земље у сливу Мораве и Вардара, да није било оних силних задруга, које су морали да респектују и бесне османлије. Задругарство није било циљ, оно је било средство, као што је и данас — средство за културу, социјалну и привредну еамосталност. Задругарство не сабира људе као сабирке, него их множи вао чиниоце; оно не представља збир, него производ. Још више, оно не сабира ни рад и способности »ојединаца него их множи. Њих десеторица сложни у задрузи наједкоме послу не дају снагу јачу од десет, него од десет пута десет. То је са свим и појамно. Јер кад би се њих десеторо стало трошити у